Pesnik Dejan Aleksić laureat je Disove nagrade za 2026. godinu, kako je objavljeno na konferenciji za medije koja je održana 18. marta u Gradskoj biblioteci u Čačku.
Član žirija za dodelu Disove nagrade, doc. dr Aleksandar Kostadinović, pročitao je obrazloženje žirija, dok je Milica Matović, član Odbora Manifestacije, predstavila konkurse raspisane povodom 63. Disovog proleća. Planirane programe najavila je Marijana Lazić, direktor Manifestacije.
U obrazloženju žirija između ostalog se navodi:
„Žiri za dodelu Disove nagrade u sastavu: Miroslav Maksimović, Milivoj Nenin i Aleksandar Kostadinović, nakon elektronske sednice održane 23. februara,jednoglasno je doneo odluku da Disovu nagradu za 2026. godinu dodeli pesniku DejanuAleksiću.,,
Biografija
Dejan Aleksić je pesnik, dramski pisac, romanopisac i stvaralac književnih dela za decu, rođen 1972. godine u Kraljevu. Diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Objavio je dvanaest pesničkih zbirki, jedan roman, knjigu drama, i preko dvadeset knjiga za decu. Dobitnik je brojnih značajnijih književnih nagrada za poeziju: „Vasko Popa”, „Meša Selimović”, Zmajeva nagrada Matice srpske, „Branko Miljković”, Nagrada SANU iz Fonda „Branko Ćopić”, „Miroslav Antić”, „Risto Ratković”, Brankova nagrada, Matićev šal, Drainčeva nagrada, „Ismet Rebronja”, Prosvetina nagrada.
Poezija Dejana Aleksića prevođena je na desetak evropskih jezika, a posebne knjige pesama objavljene su na španskom, poljskom, francuskom, slovenačkom i makedonskom. Za roman Petlja dobio je nagrade „Miloš Crnjanski” i „Vladan Desnica”. Za dramu Vina i pingvina 2010. godine dodeljena mu je Pekićeva nagrada.
Kao autor knjiga za decu zastupljen je u čitankama i obaveznoj lektiri za osnovnu školu. Dvostruki je dobitnik nagrada „Politikin zabavnik” i „Neven”, Nagrade „Dušan Radović”, kao i nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan doprinos literaturi za decu i Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, „Plavi čuperak”, „Zmajev štap”, „Gordana Brajović”, „Rade Obrenović”, Nagrade Grada Niša za književnost za decu, „Gomionica”, Zlatno Gašino pero, Dositejevo pero, Nagrade Radio Beograda, Zlatni ključić Smedereva, uz međunarodna priznanja „Mali princ” i White Raven.
SILAZAK
Dečačka vera u to da sam rođen
Za velika dela javljala mi se
U opsadama naivnih nadahnuća.
Umeo sam da siđem u sebe poput
Arheologa koji pali šibicu u hladnoj
Grobnici zaboravljenog kralja.
A dole, umesto sna i zlata ‒ samo stari vergl
Što u beskraj ponavlja veselu melodiju
Pod prozorom mlade stidljive grbavice.
Nisu je, siroticu, zvali na njeno
Sopstveno venčanje, pa joj ostaje samo
Da veze monograme na štirkanim maramicama.
Od toga su joj prsti hladni i beli,
A uzdah drevniji od soli. Uostalom,
Šta ima da traži na toj skarednoj gozbi
Gde se nazdravlja ljubavi na davno mrtvim
Jezicima i pije poslednje vino sveta,
Kupljeno zlatom iz opljačkanih grobnica.
OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA
Žiri za dodelu Disove nagrade u sastavu: Miroslav Maksimović, Milivoj Nenin i Aleksandar Kostadinović, nakon elektronske sednice održane 23. februara, jednoglasno je doneo odluku da Disovu nagradu za 2026. godinu dodeli pesniku Dejanu Aleksiću.
Bez ikakve težnje za svođenjem pesničkih računa, žiri je procenio da je Dejan Aleksić, kao tvorac dosadašnjih dvanaest knjiga pesama, nesumnjivo jedan od najistaknutijih autorskih glasova savremene srpske poezije. Posvećen neprekidnom preispitivanju sopstvenih kreativnih postupaka i dometa, što je istovremeno podrazumevalo i proces aktivnog usvajanja i podrugojačenja pesničke i umetničke tradicije (unutar i izvan srpskih kulturnih okvira), Aleksić je svoj poetski rukopis uobličio kao osobenu sintezu dvaju magistralnih tokova novijeg srpskog pesništva. U njegovom stvaralaštvu ostvaren je neobičan ukrštaj: neosimbolističkog staranja o odnosima i vezama unutar samog teksta, što je za rezultat dalo cizelirane forme (utvrđene pesničke oblike u vezanom stihu) i vidno izbrušen, te disciplinovan poetski izraz – i, s druge strane, verističkog traganja za onom iskustvenom građom, koja bi s obzirom na svoj status nečega ispod praga poetizacije i narativizacije (minijaturnog i minornog), bila tematski prodor u neočekivano.
Ako se svemu pridodaju evidentne manirističke sklonosti pesnika za razbokorenu i oteščalu sintaksu i za končetističko spajanje nespojivog: empirijskog i metafizičkog, efemernog i arhetipskog, autorefleksivnog i mimetičkog, Aleksićevi se tekstovi postavljaju pred savremenog čitaoca kao izazovno i višesmisleno, a utoliko vrednije štivo, u kojem “dve-tri reči / napipavaju hladan dragulj / u mraku pećine // dok ostale / uspavljujući zmaja / pevuše sve što se pevalo / otkad je veka”.
Bez takve uspavanke, ovaj naš svet “zapao u kvarove” verovatno bi se i na Aleksićevu poeziju obrušio higijeničarsko-zdravstvenim diskursom, kao što je to učinio svojevremeno sa Disom i Pandurovićem – i kao što to inače čini – jer su tražili novo u pokvarenom. Verovatno bi se to dogodilo i zbog puke pesničke intuicije da “sputan /skelama i krečom, nagon za visinom / obrnuta je vera u izvesnost pada.” A davno je ovogodišnji laureat primetio da će naš vek biti “doba smeha i površnosti”, ukoliko se savremeni čovek “oslobodi ontološkog osećanja tragizma” (tako nazočnog i kod Pandurovića i Disa), jer “bez jasnih predstava o svekolikoj prolaznosti” čovek biva uskraćen za “smislotvornu moć”.
Aleksićeve pesme, zagledane podjednako u svet i sebe, tako promenljive i nestalne u traganju za sopstvenim smislom, sa jasnim otiskom svesti da niti je što tvrdo, ni stojećepodsećaju na skulpture od leda (na “zidanje igloa pod palmom”), nalik su molitvama ispisanih vodom po vrelom kamenju ili budističkim mandalama. I upravo ta fragilnost pesničkog znanja jemstvo je njegove dragocenosti.
U Čačku,18. 3. 2026.