Sezona berbe jagoda je završena i nije se u mnogome razlikovala od prethodnih, ako izuzmemo da je berba kasnila oko dve nedelje. Šta je obeležilo proizvodnju jagode, kakvi su bili prinosi i cena, odgovore smo potražili kod porodice Starčević u Trešnjaru koji imaju najveću plantažu jagode u kraljevačkom kraju. Pri tom svoju proizvodnju mahom rade na zakupljenoj zemlji.
Srbija važi za zemlju poljoprivrede. Ipak ako realno sagledamo stvari nekada se istom poljoprivredom bavilo znatno više stanovnika. I dok smo sedamdesetih ,,naterali,, seljake da velikom industrijalizacijom postanu ,,građani,, devedesetih su ti isti stanovnici kaldrme tranzicijom morali ponovo na selo. Naravno, dobro je da su neki imali gde da se vrate. Tih devedesetih čak ni oni koji nisu imali svoje selo, nisu imali nikakvih tačaka sa zemljom osim da po njoj hodaju, postaju poljoprivredni proizvođači. Sa svoje dve tek prohodale devojčice takvu sudbinu imali su upravo Slavica i Milinko Starčević u Trešnjaru nadomak Kraljeva.
Oni pripadaju onoj grupaciji poljoprivrednih proizvođača koji su svoj profit počeli da stiču pod zakup. Dok su mnogi zaboralili svoju dedovinu oni su na tuđoj zemlji stvarali budućnost za svoju decu i unuke. Hteli ne hteli, taj izbor je devedesetih bio jedini put do egzistencije, bolje rečeno kore hleba, za njih i dve male devojčice. Uz uspone i padove, promenu sortimenta polako su došli do današnjih blizu 6 hektara pod jagodom. Na žalost i danas je većina parcela pod zakup, ali je tržišta znatno izmenjeno u odnosu na početak kaže naš domaćin Milinko Starčević.
,,Dosta se promenilo u odnosu na neke naše početke i tržišno, sortimentno, cenovno ali i u klimatskom smislu. Vremenske prilike su odredile da umesto konzumne jagode sada uglavnom radimo industrijsku jagodu. Lakše donese do roda. Svake godine smo imali problema sa prolećnim mrazom, kiša je sasatvani deo berbe. Čim je kišna godina mi smo u problemu, jer su osetljive konzumne sorte, osetljive na vlagu. Tehnologijom smo dosta ovladali. Dominira Zenga. Jedan deo blizu kuće smo ove godine pokrili agrilom na konzunmnoj jagodi i to je bio prvi novac koji je vraćao ulog. Moram da kažem i to da je sezona kasnila jer je april bio prilično hladan, tako da sve to povlači jedno drugo,, počinje priču Milinko
Sudeći po bankovima koji su puni plodova, očigledno je da su naši domaćini i te kako savladali tehnologiju gajenja ove sve popularnije voćne vrste.
,, Ova godina generalno je obeležena nizom problema počevši od mrazeva u nekoliko navrata kašnjenja sezone gde se obično sudarimo sa uvoznom jagodom, kada govorim o konzunmnoj sorti, tu su naravno i visoki imputi, jer sve je poskupelo. Prve konzunme jagode su imale odličnu cenu, međutim industrijska je padala. Do berbe smo platili bez našeg rada 60 dnevnica. Sada dnevno imamo bar 15 berača, dnevnice, hrana, gorivo….Jedina kalkulacija je na količini, koju pokušavamo dobrom agrotehnikom i ulaganjima da dobijemo, mada nam je prvenstveno bitan kvalitet.Evo sada zavrašavamo berbu i već kreće postavljanje folije i bankova za dalji posao.,,
Na opasku, kako je moguće da u lancu od njive do trpeze, jagoda najviše košta proizvođača a najskuplje je plati potrošač, Milinko pojašnjava da je takav balans poodavno napravljen.
,, Jaz između proizvođača na njivi i kupca u prodavnici nije realan jer niko nas jagodare ne pita za cenu niti koliko nas zaista košta ta proizvodnja.Slično je i sa ostalim proizvodima. Mi kalkulaciju vidimo u tome što sve do berbe radimo sami. Radimo i proizvodnju živića i sadnju jagode, tako da tom kombinacijom projektujemo narednu sezonu. Što se tiče gradskih subvencija, nama taj novac koji se dodeljuje ne podmiruje ni troškove goriva za proizvodnju. Prošle godine smo radili i proizvodnju paprike na otvorenom da zemlja nema prazan hod. Niko od nas ne radi da bi samo radio već da od tog rada pristojno živi!,,- razočarano priča sagovornik
Svaka godina priča za sebe. Rizici proizvodnje ogromni, od kasnog mraza, vrućeg vetra do gradonosnih oblaka i kiše koja gotovo ne maši majsku berbu. Kada sloga kuću gradi lako je do krova, mada su stepenice bile prilično strme. Alfa i Omega dolazaka, kontrole i organizacije u samoj berbi je Slavica. Za suprugu, majku, baku, nije lako, ali uz širok osmeh, tvrdi navikla, mada, da može da vrati vreme, ovim se poslom sigurno ne bi bavila
,, Navikla sam, vremenom je stigla i pomoć, mlađih i najmlađih, sada još, rekla bih lako. To je više postala rutina. Bili smo prinuđeni da počnemo ovu proizvodnju. Sticaj okolnosti je bio takav. Volela sam oduvek biljke, cveće, pa me je to valjda povuklo da prevagnemo a poljoprivredi. Kada smo ostali oboje bez posla, mogli smo na pijacu da preprodajemo zeleniš ili garderobu, da švercujemo naftu i cigarete! Tu sebe nismo videli. Ne kajem se, ali je zaista iscrpljujuće, nesigurno u proizvodnji, nesigurno sa cenom. Nisam nezadovoljna zašto ovo radimo, već zato što je iz godine u godinu, sve više obezvređen rad na selu.,, iskreno će Slavica
Radna snaga u ukupnom skoru ponajviše odnese u zbiru finansija. U jeku berbe svakodnevno je minimum desetak žena sezonaca. Deficit berača Starčevoći nikada nisu imali, jer je poverenje obostrano. U šali kažu neki će odavde u penziju .
,, Neki su sa nama i desetak godina. Navikli smo jedni na druge. Ja polazim od toga da prvo meni nije lako da radim ovaj posao. Nije lako brati jagode. Oni su mahom kod nas u berbi. Kada osetim da su na izmaku, pravimo pauzu. Posle toliko godina mi smo kao velika porodica, Zaista ne želimo da izrabljujemo radnike. Mislim da pošteno odrade svaki dinar. Istina, neko bere brže neko sporije, nismo svi isti, kao i u svakom drugom poslu.,, tvrdi Slavica
I pored mnogo priblema koje nosi proizvodnja pod vedrim nebom, tržište čiji amrel ne pokrije baš sve naše njive i voćare, čini se da mladi lakše podnose današnje stanje. To je i razumljivo, jer su nasledili znaje, disciplinu i rad, umesto grešaka i problema sa kojima su bili suočeni stariji Strčevići.
Posla ima tokom cele godine jer i kada prođe berba, kreću u borbu za narednu sezonu. Osim sopstvenih jagoda rade proizvodnju živića i uslugu sadnje. Sve se postiže jer su odlično oraganizovani imajući u vidu da su u posao uključeni naslednici ali i podmladak treće generacije. Da, sve što su radili ima smisla potvrđuje naslednica Ana i zet Đole Pavlović, dopunjujući jedno drugo čak i u razgovoru za naš list …
,,Imamo velike planove. Još smo mladi, deca su još relativno mala tako da su oni trenutno prioritet, ali usput učimo, radimo i stvarmo. Selo ima perspektivu, ja sam siguran. U principu, mladom čoveku treba dati šansu, treba mu pomoći, dati vetar u leđa, jer samim tim on je i voljan da radi. Ako mu oduzmete taj oslonac, nema dalje priče.. Ako ga neko pogura, pokaže mu da mu je stalo, nauči ga kako da radi,da bi mogao da nastavi. Imamo ko da nam čuva leđa, imamo kome i da prenesemo ono što smo naučili .- kaže Đole,, skromno će Ana
Pre par godina Ana je sa majkom napravila nekoliko stotina tegli džema od jagoda, međutim tu poslaticu je na kraju bilo teško plasirati. Ovi omladinci svoju viziju ipak vide upravo u višoj preradi.
,, Mislim da je to u budućnosti mogu da uradim, imam volju i želju i nadam se da ću da upalovim u te vode. Za sada nam fale finasije i iskustvo u toj oblasti. Ali ne treba odustajati od svojih snova. Mladi se trude, bitno je ne posustajati, ne možemo svi odustati. Svaki posao nosi rizike, ima svoje poteškoće, ali prosto mora da se istraje, da se podnese i pobeda i poraz.Mi smo učili od iskusnih, imamo podršku Slavice i Milinka i mislim da ćemo uspeti. Najvažnije da se dobro slažemo, fino smo organizovani, najbitnije imali smo od koga da naučimo. Za sada smo zadovoljni onim što imamo, jeste naporan posao ali ničij posao nije jednostavan.,, priznaje Ana
Plantažni posao naših domaćina će sigurno biti nastavljen, što su nam potvrdili i mališani, najmlađi Stefan, Ognjen, Uroš i Nikolina. Nakon školskih obaveza rado dođu do njive, donose gajbice, beru voće, pomažu starijima da pakuju, prinesu vodu. Vidi se navikli na rad, mada ih deka i baka za angažovanje nagrade, tako da ,,padne,, često i džeparac.Najstariji Stefan je čak i odgovorom kategoričan da će ovu dedovinu da proširi i da će postati najveći proizvođač jagode u Srbiji.. . . Skromno kažu da bi voleli da budu inspiracija nezaposlenima i da će rado pomoći svim početnicima u ovoj proizvodnji. Kažu da uporni i vredni uspevaju. Na primeru ove porodice to je očigledno.Starija ćerka i sestra Maja sa porodicom takođe dođe da pripomogne. Više ruku, veće delo! Sonja Cvetković