Za sve veće interesovanje odgajivača za jednu od brojnih tovnih rasa koje trenutno postoje na teritoriji naše zemlje, najzaslužnije je udruženje „Agroprofit“ na čijem čelu je Čedomir Keco, i sam odgajivač, ali i čuveni agroanalitičar, novinar i dobar poznavalac agrarnih prilika u Srbiji i svetu.
Zahvaljujući „Agroprofitu“ stočari su se udružili, počeli zajednički da nastupaju na tržištu, glasnije izlažu svoje zahteve i utiču na kreiranje agrarne politike. Nekoliko godina unazad zajednički nastupaju na nacionalnoj izložbi na Novosadskom sajmu što je podiglo kvalitet govedarske izložbe na izuzetan nivo. Postigli su mnogo, iako je to još uvek daleko od statusa koji je srpsko tovno govedarstvo imalo pre više decenija. Ipak, mora sa naglasiti, da teška situacija u stočarstvu nije mimoišla ni ovu proizvodnju. O dosadašnjim rezultatima, planovima, ali i problemima sa kojima se suočavaju odgajivači tovnih goveda za list „Poljoprivrednik“ je govorio Čedomir Keco.
„Agroprofit“ je svojevremeno inicirao razvoj tovnog govedarstva. Zašto ste se odlučili upravo za ovu proizvodnju i šta ste do sada postigli u tom sektoru?
– Sve je počelo 2009. godine, a „Agroprofit“ je osnovan 2004. godine. U Srbiji je tada bilo svega 475 grla tovne rase hereford i oko 200.000 simentalskog govečeta kao kombinovane rase. Zalaganje za tovno govedarstvo je moje opredeljenje, jer sam odavno shvatio da ova proizvodnja ima sve uslove za razvoj na našim prostorima. U prošlosti smo, kao velika država, ostvarivali više od 250 miliona dolara u izvozu junadi i mesa godišnje. Zalagao sam se za pokretanje govedarstva po sistemu „krava-tele”, a argumenti su mi bili i ostali da imamo mogućnost za stvaranje dobrog rasnog statusa, imamo dovoljno hrane, pašnjaka i dobre domaćine. U ovoj proizvodnji mogu se odabrati dva proizvodna pravca – da tržištu isporučite tele ili da nastavite tov. Ja sugerišem da ona gazdinstva koja imaju kvalitetan genetski materijal, prodaju priplodne junice, što mnogi i čine.
Bili ste kreator i predlagač brojnih agrarnih mera koje su usvojene. Koliko je to doprinelo razvoju stočarske proizvodnje?
– Da, to je tačno. Otvorili smo jednu sasvim novu, inovativnu proizvodnju u govedarstvu, iako je gajenje po sistemu „krava-tele” odavno prisutno u seoskim domaćinstvima. Stočari su i ranije od krave koja se otelila uzimali mleko za porodicu, a deo su davali teletu. Međutim, uvođenje tovnih rasa u naše govedarstvo donosi nove vrednosti i to prihvata sve više gazdinstava. Tako se tovne rase u Srbiji sada mogu videti u najmanje 580 sela ali, na žalost, u 600 sela više nemamo ni jednu kravu. Podsticaji koje smo predložili Ministarstvu poljoprivrede su prihvaćeni i više puta su povećavani iznosi, a nastale su i nove mere, na primer, dodela bespovratnih sredstava za nabavku kvalitetnih priplodnih tovnih rasa. Dakle, država je opravdala svoj ulogu, i bila kvalitetan partner stočarima. Zbog toga i imamo sve veći interes za ovaj vid govedarstva. Moram da naglasim da se vrlo retko pojavljuju slučajevi onih koji u proizvodnji vide priliku za razne manipulacije, poput dobijanja državnih oranica po pravu prečeg zakupa ili fiktivne kupovine grla.
Udruženje na čijem ste čelu nedavno je uputilo apel ministru za pomoć stočarima. Koliko je zapravo teška trenutna situacija?
– Kao udruženje još 2018. godine smo, u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, krenuli u akciju analize korišćenja pašnjaka, njihovog upravljanja i održivosti. Zaključak je da u praksi imamo šarenilo u pogledu upravljanja, korišćenja i naplate. Dobro je što su najveće površine pašnjaka i livada državna imovina i što se svega oko 30.000 hektara, koristi putem zakupa. Ali zabrinjavajuće je što su u pojedinim regionima pašnjaci pretvoreni u oranice, uzurpiranjem pojedinaca, ali i odlukama lokalnih uprava, što je nedopustivo. Naša poruka je da se pašnjaci daju na korišćenje isključivo stočarima na duži rok i da se omogući kopanje bunara za vodu. Smatramo da u saradnji sa ministarstvom poljoprivrede i Upravom za zemljište možemo sačiniti Pravilnik o korišćenju pašnjaka i livada i tako stavimo tačku na sve zloupotrebe, kojih nije malo. Zamislite, kako se osećaju stočari koji kupuju seno sa pašnjaka od lokalnog trgovca koji nema stoku, ili kada vodoprivreda daje pravo na besplatno košenje svojim službenicima koji to hranivo tokom zime skupo prodaju.
Godinama ukazujete na to da je govedarska proizvodnja najisplativija na pašnjacima. Međutim, pašnjaka je sve manje. U čemu je problem i može li se rešiti?
– To je tačno i upravo sam to i objasnio. Ali, bez državne pomoći sve će biti puno teže. Jedan značajan deo farmera, koji se bave proizvodnjom u sistemu „krava-tele” ne koristi pašnjake i oni najpre osete uvećanja cena žitarica i lucerke. Naš savet je da svako ko ulazi u ovaj posao sagleda dugoročne uslove poslovanja. Odgajivačke programe za tovne rase koje izrađuje naše udruženje farmeri su do sada prihvatali i na osnovu toga su redukovali svoje poslovanje. Pratimo kretanje cena junadi i junećeg mesa u 112 zemalja u svetu i kreatorima agrarne politike odgovorno sugerišemo gde je moguć izvoz.
Inicijator ste stvaranja brenda „Junetina iz prirode RS“. Koliko je značajno formiranje ovakvog brenda za podizanje konkurentnosti naših stočara?
– Cenovna politika klaničara dobrim delom je uticala da se ugasi tov junadi u Srbiji. Više od 6.000 gazdinstava više ne tovi junad, što je veliki nedostatak, iako su oni u proseku u tovu imali 4-6 grla. Naš potencijal za izvoz je oko 132.000 grla, što imamo u sistemu gajenja, ali to nisu farmeri kod kojih možete utovariti u proseku više od 100 grla. Samo pojedini klaničari, u sklopu svojih farmi imaju više od 1.000 junadi u tovu. Mi smo utvrdili pravila za proizvodnju koju smo nazvali „junetina iz prirode RS“ i u tome je naša šansa. Za domaću potrošnju junetine trenutno nismo u krizi, jer ona po stanovniku iznosi četiri kilograma.
Kakav je trenutno rasni sastav goveda, imamo li dovoljno priplodnih grla i koje su se rase ili melezi, po vašem mišljenju, najbolje pokazali kod nas?
– Bez lažne skromnosti, višegodišnjim radom udruženja i uvažavanjem ove grane stočarstva od strane države, došli smo do 27.000 grla kvalitetnih tovnih rasa, svih kategorija, u našoj zemlji. Taj broj se mesečno povećava i do kraja godine sigurno ćemo imati oko 30.000 grla tovnih rasa. Stočari su se opredelili da u svojim oborima imaju rasu angus – oko 14.000 grla, a pored ove i rase: hereford, šarole, limuzin, salers… Prema najnovijim saznanjima u Srbiji će se povećati brojnost grla šarole i limuzin rase. Kada imate cilj da se brojnost poveća, onda je koristan uvoz iz drugih zemalja, ali ne smeta ni trgovina steonim junicama ovih rasa sa domaćih farmi. Dugoročan cilj je da se ubrza stvaranje stada od 150.000 priplodnih krava, ali i da se zadrži simentalac kao tovno goveče. Nakon toga mogli bismo da prihvatimo, kao održivu meru za kvalitet, ukrštanje među rasama, što klanična industrija očekuje. U Francuskoj već ukrštaju rase salers i šarole, što je za mnoge stočare iznenađenje. Mi, na žalost, najviše ukrštanja imamo između mlečnih rasa i simentalca, dok se u zemljama sa razvijenim govedarstvom na muzna grla pripušta belgijsko plavo goveče.
Ostvarili ste brojne kontakte sa inostranstvom. Kakve su mogućnosti za međudržavnu saradnju i plasman srpske junetine na strana tržišta?
– Mi nemamo snagu ni alat za izvoz, ali imamo solidna saznanja o tome ko, koliko i kog kvaliteta junećeg mesa ima u potrošnji. Kod nas u zemlji ne postoji tačka oslonca za ovaj izvoz, pa tako ni mogućnost da se situacija promeni i zato izvozimo više žive junadi nego mesa. Suočavamo se i sa velikom nepravdom: Evropska unija za naše juneće meso kupcu na svojoj teritoriji naplaćuje 0,35 do 1,35 evra po kilogramu. Kvalitet našeg junećeg mesa pamte u Grčkoj, Izraelu i Italiji. Uz postojeći izvoz u zemlje okruženja to može biti podsticaj za ovaj posao.
Imate li neku poruku za proizvođače ili one koji bi to mogli da postanu?
– U kontaktu sa najvećim trgovcima junadi i mesa iz Evropske unije, ovih dana sam čuo poruku: „Lud je onaj ko može, a sada da ne tovi”. Koliko će posledice suše uticati na ovu poruku ostaje da se vidi. Za sve zainteresovane stočare koji žele da se bave gajenjem kvalitetnih priplodnih tovnih rasa, u udruženju imamo dovoljno znanja i volje za pomoć.
Ko je lud, a ko pametan pokazaće vreme. Potencijal postoji, a na našim stočarima je da ga iskoriste i uhvate priključak sa najboljim svetskim proizvođačima u čijem smo društvu, ne tako davno, i sami bili. I u ovoj proizvodnji, baš kao i u svakoj drugoj, jasno je da pojednici ne mogu ništa da urade. Postojanje i dosadašnje delovanje udruženja „Agroprofit“ daje nadu da će proizvodnja nastaviti da napreduje uz očekivanje da će se više proizvođača odlučiti za poštovanje standarda „Junetina iz prirode RS“. Upravo ovakvi, autentični proizvodi, stvoreni uz poštovanje ekoloških standarda, su ono što je na ceni u svetu. Aleksandra Milić, Poljoprivrednik