Zbog nedostatka vlage u zemljištu, koje je potpuno isušeno čak i na dubinama od tri metra, preti potpuni gubitak letine. Pšenica je zasad jedini usev sa solidnim prinosima – oko šest tona po hektaru, ali otkupna cena od 20 do 21 dinara je neisplativa. Država će oktupiti izvesne količine ali nedovoljno da pokrije gubitke.
Poljoprivrednici u Srbiji upozoravaju da će – ukoliko u narednih deset dana ne padne kiša – pšenica verovatno biti poslednji usev koji će moći da se požanje ove godine. Goran Filipović iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika Srbije kaže da kukuruz i soja već ozbiljno trpe posledice suše, a da ni suncokret više ne može dugo da izdrži bez padavina.
Da smo na ivici agrarnog kolapsa potvrđuje drastičan pad poljoprivredne proizvodnje u Srbiji u odnosu na rekorde iz prošlih decenija, što dodatno osvetljava težinu današnje agrarne krize. Naime, najveći prinos pšenice zabeležen je 1991. godine – 3,7 miliona tona, dok je ove godine proizvedeno oko 3,5 miliona tona, i to uz čak milion tona prošlogodišnje pšenice koja je ostala neprodata. Zanimljivo je da bi Srbiji bilo dovoljno da seje pšenicu na samo 300.000 hektara (trenutno je to oko 600.000 hektara) da podmiri sopstvene potrebe – što otvara pitanje racionalnijeg planiranja setve, kažu stručnjaci jer mi odavno izvozom ne možemo da se pohvalimo i da nam čak i sirovinska baza bude izvozna perjanica.
Kukuruz je trenutno u najkritičnijoj fazi – već 40 dana nije bilo padavina, a naredni dani su ključni za njegov opstanak. Ako kiša ne padne narednih dana, neće ga biti ni za branje ni za proju.
Podaci ukazuju da smo lane imali prinos od 5,2 miliona tona, dok se ove godine, zbog smanjenog stočnog fonda, procenjuje da je potrebno samo oko 3,5 miliona. U prošlosti su potrebe bile veće – čak 4,5 miliona tona. Inače, rekordna proizvodnja kukuruza bila je 1986. godine, kada je ubrano više od osam miliona tona. Dakle vraćamo se pedeset godina unazada kada su tehnologije u proizvodnji bile znatno manje a proizvodni rezultati daleko viši. Takva konsatacija nameće i drugo pitanje da li su samo klimatske promene krivac za naše niske rezultate?!
Poljoprivrednici i predstavnici zadruga u Srbiji upozorili su sa manifestacije „Žetveni dani“ da je trenutna otkupna cena pšenice neodrživa i da bi, ako se stvari ne promene, Srbija mogla da postane zavisna od uvoza hleba.
Cena kilograma novog roda pšenice, s obzirom na prosečan prinos od šest tona po hektaru, ne bi smela da bude niža od 26 dinara, jer su proizvodni troškovi toliki. Međutim, prerađivači nude tek oko 19 dinara, što znači da su poljoprivrednici na gubitku.
Iako se ovogodišnja žetva procenjuje na oko 3,5 miliona tona, prinosi nisu neuobičajeni, ali su troškovi znatno porasli, dok je otkupna cena ostala niska. Prema kalkulacijama Zadružnog saveza Vojvodine, ukupni troškovi proizvodnje po hektaru iznose oko 156.000 dinara, a cena po kilogramu koja pokriva troškove kreće se između 19,5 i 28,4 dinara – u zavisnosti od ostvarenog prinosa.
Problem je višestruk: niska cena, visoki troškovi, ograničene mogućnosti skladištenja i neizvestan izvoz. Iako država pokušava da reaguje, poljoprivrednici ostaju skeptični i upozoravaju da ih ovakvo stanje vodi u dugove i sve manje interesovanje da i dalje seju pšenicu.
Predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov Bizonj upozorila je da,, jeftina pšenica direktno slabi ekonomsku održivost ratara, i pozvala na uvođenje garantovane cene koja bi bila usklađena sa troškovima proizvodnje.,, naglasila je Nestorov
Na pomenutoj manifestaciji rečeno je da Srbija ima potencijal da proizvodi višak pšenice, ali da to može imati smisla samo ako se otkupna cena prilagodi ulaznim troškovima.
Ove godine će ostati višak pšenice od nekoliko miliona tona, ali je pitanje koliko će se toga moći prodati. U prvom kvartalu 2025. izvoz pšenice doneo je 65,1 milion evra, što je pad od gotovo osam odsto u odnosu na isti period prošle godine. Najviše pšenice izvezeno je u Italiju (46,1 procenat), Rumuniju (33,7 odsto), zatim Bosnu i Hercegovinu, Severnu Makedoniju i Albaniju.
Trenutne cene na svetskoj berzi takođe nisu za pohvalu što govori da se moramo okrenuti drugoj strategiji. Naime ako se već ne odričemo prosečno ,,stalnim,, površinama pod ratarskim kulturama treba ih nadgraditi višim vrednostima, odnosno preradom. Srbija i ona velika Jugoslavija su bili na visokoj lestvici izvoznika prerađenih žitarica od brašna, konditorskih proizvoda pa do smrznutog testa. Manjak stanovništva i manjak stočnog fonda i ove godine će ostaviti solidne rezerve, dakle….?! s.c.