Žetva pšenice u Sbiji ulazi u završnu fazu na oko 550.000 hektara zasejanih najvažnijim hlebnim usevom. Rod, pa i kvalitet su više nego dobri imajući u vidu trenutne klimatske nevolje. Istina bilo bi više nego idealno da je sredinom juna pala jedna kiša zbog nalivanja zrna, ali šta je tu je.
Prinos je za sada više nego solidan, u Vojvodini se kreće oko šest tona po hektaru, dok je kod seljaka koji obrađuju na stotine hektara i primenjuju punu agrotehniku rodilo i po osam, devet tona.
Godina je bila povoljna po žito i samo je velika i duga vrućina poslednje sedmice juna malo ranije dovela do zrenja, pa zrno nije stiglo da naraste baš do maksimalne veličine.
Biće ovo, po svemu sudeći, odlična žetva i očekuje se da će paori širom Srbije požnjeti između tri i tri i po miliona tona, a kako su potrebe za jednogodišnju prehranu 6,5 miliona stanovnika oko 1,2 miliona tona, vidi se da su viškovi veliki. Naravno, oko 170.000 tona treba odvojiti za proizvodnju semenske pšenice, dok srpski seljak južno od Save i Dunava oko pola milona tona upotrebi za prehranu stoke.
Kada se sve sračuna, višak ovogodišnje žetve se procenjuje na 1,2 do 1,7 miliona tona i treba ga plasirati na inotržište. U svakom slučaju, paori mogu biti zadovoljni ovogodišnjim rodom i preostaje da žetvu do kraja obave kvalitetno, potom pšenicu lageruju u sve bolja skladišta od kojih su mnoga i osposobljena da robu razvrstavaju po kvalitetu.
Međutim, srpskog paora ovih dana muči i velika briga. Reč je o ceni pšenice, na berzi se vrti oko 21 dinar za kilogram. Podsetimo se, u Zadružnom savezu Vojvodine su procenili da ovogodišnji troškovi proizvodnje pšenice, dobrim delom zbog visokih troškova za đubrenje i, naročito, zaštititu bilja, dostižu 140.000 dinara po hektaru, odnosno oko 25 dinara po kilogramu pri visokom prinosu od šest tona.
Istina, država je obećala da će određenu količinu otkupiti plaćajući 23 dinara za kilo, ali se procenjuje da bi morala kupiti namanje od 150 do 200 hiljada tona kako bi na kraće vreme cenu na domaćem tržištu povećala za dva dinara. U svakom slučaju, pitanje je koliko će seljak imati dobiti od odlične žetve.
Sa globalnog tržišta stižu vesti da je rod pšenice dobar kod skoro svih najvećih proizvođača – u Kanadi, Rusiji, Argentini, SAD, Australiji, Ukrajini… pa nije realno očekivati da pšenici znatnije naraste cena. Obraćajući se vrednim paorima, ministar za poljoprivredu Dragan Glamočić je podsetio da (obilan) novi rod dočekujemo sa više od milion tona rezervi od prošle sezone.
Zapravo, već nekoliko sezona ne uspevamo da izvezemo sav višak, pa sve više neprodate pšenice čeka da nađe kupca. Usled negativnog demografskog trenda i broj domaćih potrošača se kontinuirano umanjuje, što za posledicu ima i lagani, ali uporni pad potražnje sa lokalnog tržišta.
Kako je svetska proizvodnja već godinama neprestano iznad ukupne potrošnje, rezerve svuda polako rastu i takav trend već izvesno vreme pritiska cenu pšenice naniže. I to kontinuirano. Čini se da je previše riskantno čekati na izrazito nepovoljnu godinu, očajno loš rod u većem delu sveta, kada se cene naglo uvećavaju, pa tona pšenice umesto sadašnjih 290 dostiže i 450 dolara po toni.
Takvu strategiju možda mogu upražnjavati najveći svetski proizvođači, oni na čijim farma se žito seje na 15.000 i više hektara, te im je i proizvodna cena bar upola niža nego u Srbiji. Svi ostali, čak i veoma solidni ali ne i preveliki proizvođači pšenice tragaju za novim načinom valorizacije svoje robe.
Čini se da je podsećanje ministra Glamočića o preostalih milion tona lanjske pšenice putokaz. Očito da je seljacima sve teže da ulaganja i rad valorizuju direktnom prodajom. Takva strategija, sem u sve ređim kriznim proizvodnim godinama, donosi malo koristi.
Slabost srpskog agrokompleksa je baš u tome što se previše oslanja na izvoz sirovina. Tako smo se godinama hvalili da smo veliki izvoznici kukuruza dok nam je nekada uzorno stočarstvo sada u dubokoj i dugotrajnoj krizi.
Upravo nam situacija na tržištu pšenice, a ponavlja se već petu, šestu uzastopnu godinu, govori da stvari treba korenito promeniti. Nije rešenje u izvozu pšenice, već u izvozu proizvoda od pšenice. Podsetimo se, ne tako davno, u jugoslovenska vremena, bili smo poznati po izvozu široke lepeze smrznutog testa. Tu su i naši, regionalno prepoznatljivi i uspešni, konditori, kojima je za pojedine proizvode sirovina žito.
Od direktnog izvoza pšenice nema veće dobiti. Prava stvar je na svetsko tržište izlaziti što finalnijim proizvodima, a ne oslanjati se na sirovine. Postali smo sirotinjska zemlja koja izvozi agrarne sirovine, a uvozi gotove proizvode.
Rešenje je u izgradnji što kvalitetnije prerađivačke, pre svega prehrambene industrije čijom izvoznom orijentacijom se mnogo više postiže. Naravno, posebna dobit je (ženska) zaposlenost u novim prerađivačkim fabrikama. Naravno, u pratećim delatnostima prerađivačke industrije biće posla i za IT- stručnjake, inženjere raznih profila stručnosti, dizajnere…
To je put sa kog smo nakon jugoslovenskog perioda naglo skrenuli i našu poljoprivredu i agrokompleks u celini vratili unazad. Ovakva orijentacija nas je dovela u položaj kolonije oslonjene na sirovine. Problemi sa plasmanom pšenice nam ukazuju da je vreme da se ponovo usmerimo na razvojne i mnogo profitabilnije delatnosti.