Loši dispariteti cena su prosto uništili poljoprivrednike u Srbiji. Uvoz po damping cenama urniše našu privredu i dovešće zemlju do toga da bude uvozno zavisna, i to sa mnogim prehrambenim artiklima, jer su naši stvaraoci novih vrednosti uništeni. Jer, u mnogim proizvodima, kao svinjsko meso, svinje i goveda smo već zavisni od uvoza! Na ovo što nam se dešava u tim oblastima država uopšte ne reaguje poput Mađarske, Poljske i Slovačke, koje su zabranile uvoz ukrajinskih žitarica.
Ukrajina izvozi svoje žitarice po damping cenama i luka Konstanca je preplavljena njihovom robom pa je cena pšenice pala na svega 212 dolara po toni. Naša pšenica koju imamo na zalihma po kvalitetu je stočna hrana. Kada bi dobili 170 dolara po toni trebalo bi odmah da je prodamo. Ali, kupaca nema, ona je na nepotrebnim zalihama! Govori se da treba da je proda ekonomska diplomatija u Srbiji. Ona je postojala posle 2000. godine, nije opravdala postojanje, pa su je vlasti koje su dolazile posle toga zvanično i ukinule!
Zato je bila velika zabrinutost ratara pred jesenju setvu, a danas u toku prolećne, koja treba da se obavi na još 2,5 miliona hektara je još veća.
,,Ratari se pitaju zašto raditi i sejati pod ovim uslovima kad otkupnim cenama pšenice i ostalih kultura, ne mogu da pokriju ni 70 odsto troškova. U startu se u proizvodnji stvara gubitak od 30 odsto, i to odmah posle setve. Oni koji se bave ovim poslom, razmišljaju da obustave proizvodnju. Jer, ako nastave da rade, biće to u korist sopstvene štete dok sasvim ne propadnu. Mnogi su već ušli u propast, jer je za poslednjih 10 godina u Srbiji zatvoreno više od 62.000 farmi. Moraju se uzeti krediti za proizvodnju, a ne mogu se vratiti jer se mnogo više ulaže nego što se dobija za taj proizvod i rad. Kako onda vratiti kredite bankama, pa se ulazi u dužničko ropstvo? Sad smo već svedoci da banke rasprodaju imanja svojih dužnika u bescenje da bi naplatili dugovanja’’, kaže stočar Nenad Radin iz Stapra kod Sombora.
U traženju puta za pobjošanje stanja u agraru Srbije poljoprivrednici sve češće pominju povratak pariteta cena koji su nekad postojali u Jugoslaviji, kada je ministar poljoprivrede bio prof. dr Tihomir Vrebalov. Postojali su, zvanično nikada nisu ukinuiti, ali prećutno jesu. Jer, se ne primenjuju. Evo kakvi su tad bili pariteti, kada je poljoprivredi bilo bolje. I danas bi ih uz izvesne korekcije trebalo vratiti.
Pariteti koji su bili, a traže se njihov povratak
Naturalni pariteti zaštitno garantovanih cena
1 kg suncokreta 2,5 kg pšenice
1 kg žive mere svinjskog mesa 8,0 kg kukuruza
1 kg junetine 12,0 kg kukuruza
1 kg šećera 16,0 kg šećerne repe
1 kg šive mre junećeg i ovčijeg mesa 12,3 kg kukuruza
1 l mleka 4,3 kg kukuruza + premija
1 kg belog šećera (umaloprodaji) 20,0 kg šećerne repe
1 kg hleba 2,5 kg pšenice
1 l ulja 2,8 do 3 kg suncokreta
1 kg pasulja 5,7 kg pšenice
1 kg krompira 1,5 kg pšenice
1 kg duvana 13,5 kg pšenice
1 kg jabuka 2,0 kg pšenice
1 kg stonog grožđa 3,3 kg pšenice
1 kg grožđa za vino 1,7 kg pšenice
Traktor IMT tip 539 30,0 tona pšenice
1 kg đubriva (15:15:15) 1,7 kg pšenice
1 kg đubriva (KAN) 1,0 kg pšenice
1 kg đubriva (urea) 1,6 kg pšenice
1 tona pšenice 300,00 l nafte
Ove paritete je decembra 1995. godine predložio tadašnji savezni ministar za poljoprivredu SFRJ prof dr Tihomir Vrebalov, nakon obimnih preračunavanja ekonomista i proizvođača hrane, kao deo reforme poljoprivrede.
Bilo je predviđeno da jednom utvrđeni pariteti važe do prvo do 2015. godine i da se na osnovu njih određuju zaštitne cene agrarnih proizvoda i ublažavaju tržišne razlike. Verujemo da su ti pariteti bili pomno proučeni i da su tada odražavali realne odnose na tržištu. Posle su se poremetili i pitanje je da li bi se i neki drugačije uspostavljeni održali na duži rok, govorio je tada Vojislav Stanković, iz tadašnjeg Institituta za spoljnu trgovinu. Jer, oni bi trebali i danas da postoje, ali uvek da se prilagođavaju potrebama onih za koje su i stvarani! Ali ti pariteti nisu dugo trajali. Nisu ukinuti, ali je prećutno prestala primena, krajem 1995. godine. U Saveznom ministarstvu za poljoprivredu nije bilo zvaničnog dokumenta ni o usvajanju, ali ni o ukinutim paritetima u to vreme, pa nema ni danas.
Tiho umiranje proizvođača!
Zato su poljoprivrednici svesni da u ovim uslovima više ne mogu raditi, jer daljom setvom idu u samoubistvo. I dok se tako radi, država je po strani samo posmatra tiho umiranje proizvođača ne pokazujući nikakvo interesovanje za spas ratara. Ovo stanje ukazuje na to da je država sa takvim ponašanjem sama uništila sopstveno tržište zabranom izvoza i grubo narušila tržišnu ekonomiju za koju se navodno zalaže.
,,Rezultat lošeg angažovanja države je da je stvorila velike zalihe žitarica. I dok se u svetu hrane novac obrće 52 puta godišnje (koliko ima i nedelja u godini) u Srbiji je to 0,0 do 1,5 puta! Ovo ukazuje na činjenciu da je proizvodjačima sirovina za hranu i hrane bilo mnogo bolje u vreme planske privrede sa čvrstim ekonomskim pariteteima cena koje je država srpvodila’’, kaže vlasnik stada ovaca u Čeneju kod Novo Sada Svetozar Murgaški.
Dokaz za to je i masovno napuštanje fabrika za rad u poljoprivredi. Predlažu se mnoga rešenja, počev od novog koncetpa poljoprivrede, po zatvorenom sisemu od njive do trpeze, po ugledu na nordijske zemlje. Sad se radi samo da se ublaže teškoće, a bez sistemskih dubokih rešenja, boljitka u poljoprivredi. Prvi korak je da agrarni budžet počne da dobija 10 odsto novca, iz budžeta Srbije. Jer, toliko novca on njemu i daje. Odnosno, toliko poljoprivredna proizvodnja učestvuje i u stvaranju BDP zemlje. Tada bi bilo dovoljno novca za isplatu ratarima subvencdija odnosno direktnih davanja od 400 evra u dinarskoj protivvrednosti po jednom hektaru, kao što je to u EU, odnosno u zemljama u okruženju.
Problem paora
Domaći paori su u velikim problemima, ali država nije jedina kriva za takvo stanje. Paori su često rod zadržavali čekajući više cene pa su tako i stvarali veći debalans nagomilavanja dodatnih viškova robe.
,,Država je u sklopu odluka koje je donosila prošle i pretprošle godine zaslužna za prelazne zalihe pšenice koje imamo od roda iz te godine, a za sve ostale viškove zaslužne su pogrešne tržišne odluke vlasnika robe. One su legitimne, jer svako ima pravo da odluči da li će i kada da proda proizvod. Ipak, suština je da, čekajuči visoke ili uvek još više cene, vlasnici robe nisu prodali pšenicu u žetvi 2022. kada je bila 35 dinara po kilogramu, ali ni do kraja novembra kada je cena dostizala i 40 dinara za kilogram. Tako je bilo do februara 2023. godine kada je cena bila u padu, ali je iznosila 32 dinara po kilogramu’’, navodi Sunčica Savović, direktor ,,ŽitoSrbije’’.
Uprkos kolebanjima ratara da obnove useve, pšenica je i jesenas zasejana. Pre svega, uvek će se sejati zbog plodoreda! Jer, sejalo se i u usloima koji su bili ratni, a računice o prihodima ili gubicima su sporni. Za svakoga su oni različiti i ne postoji univerzalna kalkulacija za proizvođačku cenu pšenice. Ona zavisi i od prinosa i od ulaganja koja nisu svuda ista, počev od đubriva pa do pesticidda i drugih investiranja. Nisu ista ulaganja u ravnoj Vojvodini i ruralnom delu Srbije. Ni prinosi ne mogu da se porede. Ni regioni nisu namenjeni za istu proizvodnju.
Pšenice će uvek biti dovoljno za Srbiju!
Analitičar, autor ovih redova, kaže da je Srbija 2023. godine proizvela više od 3,4 miliona tona pšenice, ali da su ratari ostali na gubitku jer je ce na cena kotanja onih koji su imai pet tona po hektaru bila 33,30 dinra po kilogramu, a sad se ona prodaje za 19,5 dinara po kilogramu. Po njegovim rečima Srbija ipak ne treba da brine za pšenicu, jer će je imati uvek dovoljno. Jer, kada se proseje na 300.000 hektara uz prinos od pet tona po hektaru, za 6,6 miliona stanovnika Srbije, žita će biti dovoljno! Ipak problem sada predstavljaju zalihe, ali pala je i potrošnja hleba po stanovniku. Dok se 2017. godine trošilo godišnje po jednom stanovniku 83 kilogama hleba u Srbiji, danas je to (hleba i peciva), samo 59 kilograma. Znači treba nam i manje pšenice. To je dokaz nerazvijenosti i pada standarda.
Podsećamo, država je 10. marta 2022. godine obustavila izvoz pšenice, brašna, kukuruza i ulja, što je po rečima nadležnih trebalo da stabilizuje situaciju na tržištu. To je učinila i iz svog neznanja – ni koliko smo tog trenutka imali tih proizvoda na zalihama, ali ni kolika je bila potrošnja tog trenutka po stanovniku. Stručna javnost ocenila je kao nepotreban i loš ovaj potez Vlade, koji je ostavio negativne posledi na domaći agrar, pa se one i danas osećaju.
Život sa strategijom
Po svemu ovome izgleda da se ratara i farmera u Srbiji vlast seti samo kad protestuju ili uoči izbora. Tako i ovog puta oni od ružičaste budućnosti i boljeg životga u agraru žive sa surovom realnošću. Jer, žive sa Strategijm razvoja poljoprivrede, koju je Vlada usvojila jula 2014. godine u kojj je bilo planrano da će se do 2024. godine agrar Srbije dinamično razviajti, po stopi od 9,1, odnosno u lošijim godinama od po 6,1 odsto godišnje. A, od tada nikavog rasta zapravo nije ni bilo. Odnosno, u poslednje tri i po decenije sve do pojave korone, agar je imao stopu rasa od 0,45 odsto godišnje. Tu strategiju je pisalo 240 naših agaranih eksperata. Npisali su je na 145 stana. Za to sebe častili sa 8,2 miliona evra stranih donacija. Ali, sad, kada validnost toj strategiji ističe 31. jula 2024. godišne, vidi se da je to bila strategija pada, a ne rasta! A, strategija u poljoprivredi je ustav ove privredne delatnosti. A, pošto imamo uglavnom strategiju pada, može da se kaže da za kreatore agroekonomke politike taj ustav ne važi!
Realna vrednost poljoprivredne proizvodnje sada je manja nego kada je taj dokument usvojen! U Srbiji ima 1,15 miliona ljudi koji se direktno bave agrarom, a u selima živi oko 2,7 miliona stanovnika. Sva domaća poljoporivredna udruženja ističu da je domaća poljoprivreda devastirana i optužuju vladu Srbije da nije ispunila brojna obećanja. Traže da se hitno ispune sve sto se dogovore sa primarnim proizvođačima. Branislav GULAN (Autor je analitičar i publicista)