Ne lipši stoko do zelene trave, a ni ti magarče koji je gajiš – ovako srpski seljak slikovito opisuje situaciju u srpskom stočarstvu.Subvencije koje se ionako jedva odobravaju kasne, cene stočne hrane su otišle u nebesa, otkupne cene mleka su niske, nema radnika ni bilo kakve perspektive…
I dok država ponosno ističe da je budžet za poljoprivredu za sledeću godinu veći za skoro 20% i da je 80% tih sredstava namenjeno za subvencije, oglasi u Srbiji pune se farmama koje se nude na prodaju, često i po principu „daj šta daš“.
Radoslav Đorđević otvorio je farmu 1981. godine. Farma svinja Đorđević koja ima oko stotinu krmača i odgajalištem na 300 m2 sada se prodaje, zajedno sa kućom u selu Ljukovo kod Inđije, po ceni od milion evra.
– Ja imam 74 godine, već 12 godina radim i u penziji, nastavio sam ovaj posao iz ljubavi, nisam mogao da gledam da mi to propada. Ali više se ne može – kaže za eKapiju ovaj domaćin.
Država unazad 3-4 godine više uopšte nema sluha za svinjogojstvo
Prema njegovim rečima, država unazad 3-4 godine više uopšte nema sluha za svinjogojstvo.
– Pariteti cena se u ovoj državi ne znaju. Onaj ko nema farmu svinja ne može da oseti ovu krizu. Trebalo je danas da platim stočnu hranu ljudima, ja nemam. Kukuruz je otišao na 29 dinara po kilogramu sa PDV-om, a svinje su 170-180 dinara po kg žive vage, pa kako da uklopim te cene? Nek dođe ministar on da mi uklopi! Dok je bio kukuruz 19 dinara, nekako i moglo preživeti i platiti radna snaga – žali se naš sagovornik, koji ima i klanicu i mesaru Sremac u Inđiji.
– Prodavali smo kvalitetne zanatske proizvode i po Beogradu, al’ ne vredi više ni ta klanica ni ta mesara, teraju nas silom prilika da zatvorimo. Ode kukuruz i žito gore, sve ćemo proturati kroz svinje i izgubićemo pare.
Upašćemo u još veće dugove ako nastavimo, zatvaramo sve. Evo sad koljemo, sve raz….vamo – kaže Đorđević.
Dodaje da zna dosta ljudi koji po Bačkoj i Mačvi zatvaraju i prodaju farme, gledaju kako se paučina hvata u praznim oborima.
– Odustaju svi, ni mladi neće da nastave – priča nam čovek koji ima šestoro unuka.
– Jednom unuku sam pre par godina kupio i tri jutra zemlje iza farme, kupio novu cisternu, ali kaže on meni: „Deda što me teraš da ja to radim, vidiš da ne ide, nisi ni ti zadovoljan, samo psuješ i nerviraš se, što to meni treba“. On bi da ide u inostranstvo, drugi unuci uče školu, oće deca da begaju odavde – kaže Radoslav.
Država je neodgovorna, ne isplaćuje subvencije
Pritom, dodaje, njemu država duguje više od 2 miliona dinara na ime odobrenih subvencija, a ove godine je tek dobio one od prošle.
– Masovno i odbijaju stočare za subvencije, kažu nemate potpunu dokumentaciju i ljudi se onda iznerviraju, pocepaju papire i odustaju. Država nas u glavu ubija. Ne valja ovo što se radi sa srpskim seljakom – zaključuje Radoslav Đorđević.
Ništa lepšu priču nije nam ispričao ni Siniša Mirković iz Sela Popučke kod Valjeva, koji prodaje farmu koza „Rabas“.
– Ajd’ da ne počnem da kukam odma’ na državu, kozarstvo je isplativo, za koze je hrana jeftina, jer one su dosta su na ispaši, a kako je Srbija propala i sve je napušteno, hrane za njih ima i previše, ali država je neodgovorna, ne isplaćuje subvencije – kaže Mirković, koji je ovim poslom počeo da se bavi pre pet godina.
Tada je, kaže, kupio 42 umatičene koze u Vršcu, a zatim i on umatičio 68 grla.
– Imam registrovano poljoprivredno gazdinstvo i predao sam uredno za subvencije na koje imam pravo, 7.000 dinara godišnje po umatičenoj kozi, ali evo treća godina kako žutu banku nisam dobio. Svaki put mi traže neki papir da dodam. Ništa od toga, to je jedan lavirint. Ja imam 62 godine i kažem vam, ovo je zadnje vreme, razbojništvo – žali se Mirković.
Kaže da je koze već prodao i da je na prodaju ostala farma, te da zainteresovanih ima.
„Blago meni ti ćeš da propadneš“
– Ima ludih ljudi, misle da mogu. Ovo sad kakva je situacija, ljudi beže iz grada, javljaju se, ali meni žao, mislim se „blago meni ti ćeš da propadneš“. A nije meni cilj da mu prodam pa da propadne. Još ako misli da zaposli radnike, propašće sigurno – navodi naš sagovornik, koji je pokrenuo i proizvodnju kozjeg kačkavalja, pa sada prodaje preostale zalihe.
– Imam savršen kozji sir, san snova, delikates, profesor iz Pirota mi pravio, na mašinama koje sam uvezao iz inostranstva. Ali džabe, da rasprodam te dve tone što mi ostale i to je to. Ne vredi više – kaže Mirković.
A kod Novog Bečeja na prodaju se nudi farma krava Vijatov sa 120 muzara, 70 junica i 20 teladi i kapacitetom od oko 600.000 litara mleka godišnje. Cenu su, simbolično, stavili 1 EUR, kako nam kaže vlasnica Anka Vijatov, jer od prošle godine farmu ne uspevaju da prodaju, pa se nadaju dogovoru sa ozbiljnim kupcem.
Kupuju se krave na komad
– Sad već želimo da prodamo pošto-poto. Do prošle godine je bilo još nekako i podnošljivo, ali ove, skupa stočna hrana, nafta, niska otkupna cena mleka, sve to je ubrzalo našu odluku o prodaji. Potpuno je neisplativo – kaže Anka koja je u ovom poslu već 28 godina, otkako se udala, a njen muž od malih nogu, njegovi su počeli sa dve krave.
I Vijatovima subvencije kasne.
– Država nije izgleda ni svesna koliko su stočari u problemu. Evo kraj godine, subvencija ni na vidiku. Dobili smo onu od prošle godine proletos, a od ove godine dobićemo na proleće. A nemamo dovoljno kukuruza, deteline, a treba da prezimimo i prehranimo stoku.
Na pitanje ima li zainteresovanih kupaca, Anka kaže da da se uglavnom javljaju da kupe krave na komad.
– Slabo se interesuju, ko je blesav da radi sa gubicima. Ali mi želimo sve da prodamo, šta da radimo sa manje krava i mleka, a troškovi veliki, još bi nam gore bilo – kaže naša sagovornica. / Izvor: Ekapija, Branislava Petrović