Za deset godina vlasti Aleksandra Vučića naprednjaci su uspeli tako da razviju poljoprivredu da su praktično sve seljake dovukli na svoj kazan, a od poljoprivrede nije ostalo skoro ništa. Potpuno su rasturili sve institucije u agraru, a formiranje cena prešlo je u ruke par tajkuna i par nesposobnih Vučićevih birokrata. Kad seljaci zaprete protestima pojave se Vučićevi gulajteri i uz pretnje i obećanja reše stvar i to je sva agrarna politika koja se danas vodi.
Ako treba da prodate tovljenike morate da molite Vučiča i Nedimovića. Ako treba da prodate junad opet morate na kazan kod Vučića. Ako treba da se poveća otkupna cena mleka opet treba da se interveniše kod spasilaca. Problem je paradajz, problem su višnje, jedino dobro ide malinarima jer su malinjaci devastirani pa je cena onoga čega ima premalo, naravno dobra. Stvara se psihoza da ničega ne bi bilo da nije pomoći Vučića. Sve bi propalo da nije njega.
Kakav je to poraz ne samo za poljoprivredu i selo već za celo društvo. Kakvoj se to budućnosti možemo nadati kada je potpuno razoren i vertiklani i horizontalni lanac proizvodnje i kada o svemu odlučuje jedan spasilac.
Beda i jad i Vučić – eto šta je ostalo od agrara posle 10 godina njihove vlasti.
Nekada su svakih mesec dana privredna komora, zadružni savez, regionalne komore, razne asocijacije i stručne službe izlazile sa procenama kretanja situacije u poljoprivredi, analizom dobrog i lošeg urađenog i sa predlozima državi šta treba uraditi. Danas nema ničega. Sem hvalospeva predsedniku Vučiću. Sramota.
Što je cena loša kriv je Đilas. Što su maline 400 dinara zaslužan je Vučić i to je sva pamet koju napredni stručnjaci za poljoprivredu imaju da ponude. Nažalost, to im prolazi te za njih glasa 80 odsto seljaka. Opet nažalost, poljoprivreda zasnovana na porodičnim gazdinstvima izumire, a raste ona koja na stotinama hiljada hektara proizvodi kukuruz, soju i suncokret i to za izvoz, pumpa se statistika o proizvodnji i uspesima na svetskoj pijaci, a gase poljoprivredna porodična gazdinstva. Koliko je izvezeno poljoprivrednih proizvoda proizvedenih u seoskim domaćinstvima, a koliko s tajkunskih njiva i s oranica koje uzimaju u zakup takozvani veliki paori? Kada neko nekada objavi taj podatak biće jasno koliko je poljoprivreda porodičnih gazdinstava razorena.
Što je problem što poljoprivredu umesto znanja i plana vode Vučić i njegovi stručnjaci za pomoć poljoprivrednicima?
Pa zato što se rasturaju sve institucije i od svake prave nesposobnjakoviće koji znaju da proizvedu ali ne znaju ono što je najvažnije, a to je prodaja.
U kakav ambis idemo? U dubok.
Posle sličnih pomoći Vučića i Nedimovića, samo jednom će se naši seljaci probuditi i videti da se svet promenio, da se voće gaji u plastenicima i staklenicima, da se paradajz, paprika i krastavci gaje na stotinama hiljada tajkunskih hektara i prodaje se po hipermarketima po cenama koje su za njih nedokučive, da vino i rakiju prave Vučićevi pajtaši, da kornišone gaje i izvoze Nemci, a šargarepu Arapi u iznajmljenim državnim njivama…
Samo jednom ćemo shvatiti da nije poenta da vam neko pokloni ribu već da vas nauči da pecate. Kad neko poklanja ribu onda iz godine u godinu tih poklona ima sve manje, a gladnih sve više. Kada naučite da pecate, onda svoju sudbinu imate u svojim rukama, a bez toga nema ničega pa ni budućnosti u poljoprivredi.
Sve u svemu od poljoprivrede koju treba da vode porodična gazdinstva ostali su samo beda, jad i Vučić, a budućnost ima samo jedan problem – nikada ne izgleda onako kako je mi zamišljamo.
Milovan Lukić, Agrosmart