Zova je samonikla, listopadna biljka. Cveta u maju i junu, a posle bledo-žuti cvetovi prelaze u bobice koje su najpre zelene, a potom tamnoljubičaste i crne boje. Bobice su pune antioksidanata. Od cveta zove može da se pravi čaj, sok, likeri, penušava pića, da se dodaje jelima zbog aromatičnog mirisa, koristi u kozmetičkoj industriji. Cvetove treba brati kada su mirisni, nekoliko dana posle kiše, a samim sušenjem intenzivni miris postaje blaži. Zorica Vučićević u Metikošima kod Kraljeva ovu misisnu biljku pretvorila je u koristan napitak. Recept je poklonila i našoj čitalačkoj publici….
Malo je nih koji su uknjižili malo više godina a da se ne sećaju zove. Nena postojbina, koja se održala i do danas je da raste u srednjoj i južnoj Evropi, Maloj Aziji i na Kavkazu, po šumama, zapuštenim mestima, oko naselja, ali se gaji i po parkovima.Ova biljka se ubraja u najstarije lekovito bilje jer su dokazi o njenoj upotrebi nađeni u arheološkim nalazištima koja potiču još iz kamenog i bronzanog doba. Među prvima opisao ju je u svojim spisima Teofrast, dok Diosokrid u svojim delima pominje mnoge načine njene primene u svrhu lečenja.
U zemljama srednje Evrope crna zova često se uzgaja kao voćka. Uspeva u svim okolnostima, uključujući i suvo i vlažno tlo, naročito na sunčanim lokacijama. U Srbiji je vrlo raprostranjena ali je i dalje samonikla biljka.
Miris drveta zove je jako specifičan i potiče od njenih belih cvetova koji su grupisani u strukove veličine 10 – 30 cm. Sami cvetovi su sitni, mlečnobeli, petolatični. Ova prirodna lepotica cveta tokom leta, te je tada u najvećem stepenu izražena njena lekovitost. Lekovitim se smatraju, cvetovi, plodovi i koren. Plod zove je crna bobica, koja je jestiva jedino kada je zrela, a potom podvrgnuta procesu kuvanja. Drvo zove je tvrdo i žuto-belo i kada dostigne određeni prag zrelosti koristi se za rezbarenje.
Sama zova kao biljka ima široku upotrebu kako u medicini tako i prehrani. Od cvetova se spravlja sok, čaj, sirup, a od plodova kompot i pekmez. Koren, kora i listovi se prikupljaju u proleće, cvetovi u junu, a bobice pred kraj leta. Crvena zova je divlji kultivar, ali se i od nje mogu pripremati sirupi, pekmezi. Ova zova poseduje crvene bobice. U kuhinji je našla značajno mesto u vidu delikatesnih, pohovanih cvetova zove. Poznato je i sirće od zove u kojem kiselost zavisi od količine prisutnih slatkastih materija.
Zova obiluje velikim količinama vitamina i minerala. Od vitamina u najvećoj količini sadrži vitamin B, vitamin C, a od minerala gvožđe i selen kojeg jako malo ima u drugim biljkama. Pored vitamina i minerala ono što je izdvaja od ostalih jeste eterično ulje zove koje sadrži tanine, pektine, flavonoide, glikozide, sluzi. Zova, takođe, sadrži određenu količinu šećera i voćnih kiselina. Zeleni listovi zove su ipak otrovni, zbog prisustva kalcijum oksalata u njima.
Biljka za sve
Cvetovi zove su bogati etarskim uljem, sluzima, holinom, šećerima, flavonoidima, fenolnim kiselinama, jabučnom i valerijanskom kiselinom, mineralima i saponinima. Zbog svojih svojstava čaj od zovinog cveta preporučuje kod prehlade, kašlja, bronhitisa, astme i reumatskih oboljenja
Unutrašnji deo kore zovinog stabla, grana i korena, sadrže smolu koja deluje laksativno pa se često u narodnoj medicini koristi kod problema probave i tvrde stolice.
Zrele bobice sadrže jabučnu, valerijansku i taninsku kiselinu, tanine, antocijane, flavonoide, karotene, monoterpene, triterpene, fitosterole, masne kiseline, soli kaijuma, gvožđa i kalcijuma, gorke sastojke, etarsko ulje, šećer, vosak, smolu i vitamine A, B1, B2, C.
Svež sok od bobica može izazvati mučninu, povraćanje i proliv, tako da ga nikako ne treba koristiti već samo kao prokuvan.
Brojni aktivni sastojci prisutni u zovinom soku povoljno deluju na ublažavanje upale živaca, neuralgije, lumbaga, zatim ublažavanje vodene bolesti i na regulisanje cirkulacije.
Pekmez pripremljen od plodova je odlično, blago i prirodno sredstvo za regulisanje stolice.
Osim toga, koriste se i u čajnim mešavinama za „čišćenje krvi“ zbog svog diuretičnog i laksativnog delovanja, kao i za regulisanje varenja, a čest su sastojak i u čajnim mešavinama za mršavljenje.
Od bakinog špajza do životnog poziva
Zorica Vučićević i njen suprug, nakon ostanka bez državne službe ulaze u biznis sa piljarom a zatim sa proizvodnjom zdrave zimnice, tako da se malim koracima predstavlja kupcima širom Srbije. ,,Ukusi šumadije,, polako ulaze kao robna marka u mnoge domove. Za sada se njena domaća radinost još uvek odvija na tradicionalan način i kako kaže teže jeste ali će tako i ostati.
Počela je bojažljivo prikupljajući plodove sa malog poseda u Metikošima, uglavnom šljive i parika, ali je kasnije krenula da ubira i plodove iz prirode. Majka priroda nije štedela svojim blagodetima, tako da se u obroncima šumaraka ovdašnjih krajeva mogu naći divlje jagode, maline kupine, dren, trnjine. Na njenoj trasi se našla i zova. Naime prve godine je napravila male količine više probno, ne sluteći da će tako jednostavan napitak imati potražnju.Očigledno da je njen proizvod, neke, one starije podsetio na detinjstvo, a mlađu populaciju na ice tea.
,, Prve godine sam slučajno probala izvesnu količinu da napravim, jer kada kupite voće, šećer, ako sve to nemate u svojoj proizvodnji, prerada je skuplja. Moja porodica ga rado pije, danas deca kažu modernije, ledeni čaj! Bio je pre tri sezone, pravi hit. Od tada koliko god sirupa da pripremim nedovoljno je. Prijatno sam bila iznenađena ne samo našom prodajom već I količinom znanja naših kupaca o biljci koja je čini me nepravedno zaboravljena. Mene lično podseća na neka lepa vremena iz mog detinjstva. Baka, a kasnije i mama u čuvenom špajzu su uvek na policama imale sok i čaj.,, kaže Zorica
Ipak možda i ne bi bila zaboravljena da na scenu nije stupila teška industrija svakojakih sokova. Mlade domaćice, posebno u gradovima, što zbog uslova gde spravljati zimnicu pa do ograničavajućeg vremena ne posežu za narodnim kuvarom. Osim toga malo je onih koji borave u prirodi gde je ona nastanjena. Bilo kako bilo,osvežavajući napitak od zove i limuna je idealan za vrele letnje dane. Njegova priprema je kaže sagovornica jednostavna.
,,Važno je da se cvetovi beru sa nezagađenog mesta i da se ne peru pre pripreme. Od mama, baka ili komšinica ćete dobiti manje-više sličan recept za sirup od zove, čija je jedina mana velika količina šećera koja se dodaje, tako da vam preporučujem da umesto šećera koristite med. Cvetove zove, 20 tak cvetova, očistite, stavite u dublju posudu, prelijte sa 2 litra hladne vode, prekrijte gazom i ostavite da odstoji 24 sata. Nakon toga, procedite i dodajte 0,5 kg meda. Zagrejte da se med otopi, ali ne na previsokoj temperaturi i mešajte. Kada se prohladi iscedite limun ili limetu, a možete ih dodati i iseckane na kolutove i sipajte u flaše dok je sirup još topao i hermetički zatvorite. Prema ukusu sirup razblažite vodom kako već ko voli,, sugeriše naša sagovornica
Mi smo pronašli još jednu varijantu bez kuvanja …takođe proverena…
,,40 cvetova čiste zove, potpoiti sa 4 litra vode i 1 kesicom limontusa. Ostaviti da odstoji 24 sata, procediti i dodati 4 kg šećera i 4 limontusa. Povremeno mešati dok se ne otopi šećer, sipati u flaše i ostaviti na hladnom i tamnom mestu! Od jedne flaše sirupa kobijate 4-5 litara soka ili čaja sa kriškom limuna.
Za koju god varijantu da se odlučite nećete pogrešiti. Miris i ukus iz naše prirode.
Zorica planira da krene i malu količinu pekmeza od zove, jer joj traže kupci u Beogradu, ali i vlasnici nekih restorana.
Od ideje do realizacije nekada je potrebna samo dobra volja i malo poznavanja biljaka…..S. C.