Jesen je vreme obnavljanja voćnjaka ili sadnje novih zasada. Struka kaže da je bolje to činiti sada, pa čak i do prvih mrazeva, nego s proleća. Osnov vrhunske voćarske proizvodnje su zemlja i kvalitetna podloga odnosno sadni material. Ne tako davno bili smo lideri u proizvodnji sadnog materijala o čemu govori i podatak da je od ovog posla do devedestih godina prošlog veka živelo desetak sela trsteničkog kraja. Duga tradicija i odlično savladan zanat su samo nekolicinu porodica ostavili u ozbiljnoj priči zbog poznatih lomova u ondašnjoj državi Jedni od njih su i Antići iz Ljubave,sa preko pola veka poslovanja. Kod njih smo u poseti prvenstveno zbog retko očuvanog starog sortimenta.
Da li ste ikada čuli za slatkaču, šumatovku, budimku, zeleniku, jagodnjaču, lubeničarku? U slučaju da niste, u pitanju su stare sorte voća! Iako su vekovima unazad uspevale na plodnom zemljištu širom Srbije, bez ikakvog prskanja i nege, autohtone sorte voća i povrća retko ko danas gaji i proizvodi na našim prostorima.
Malo je sela na kugli zemaljskoj kako ona uz Zapadnu Moravu između Trstenika i Kruševca koja su decenijama živela od kalemarstva. Trstenički kalemari godišnje proizvodu od 10 do 12 miliona komada loznih kalemova, osam miliona komada voćnih sadnica i nekoliko desetina miliona komada sadnica ruža. Kvalitet je garantovan jer je preko 80 odsto proizvodnje u moravskim selima sertifikovano. Kalemovi se odavde izvoze u Rusiju, skoro sve bivše zemlјe Sovjetskog saveza, arapske zemlјe, Moldaviju. U zemlјama bivše Jugoslavije skoro da nema mesta u kome nema loze ili voćke iz ovih krajeva. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka kalemarstvo je doživelo neverovatan uspeh. Čak 60 miliona sadnica je godišnje odlazilo iz ovog kraja u Rusiju. Uspeh su prekinuli raspad Jugoslavije i sankcije, i kalemarstvo u Srbiji, kao i sve ostalo, pretrpelo je težak udarac. Danas, manje ih je u ovoj proizvodnji, ali ne odustaju.
U blizini Zapadne Morave, na 12km od Kruševca, nalazi se selo Ljubava i porodični rasadnik, porodice Antić.Rasadnik Antić ima porodičnu tradiciju dugu blizu 60 godina, na šta su posebno ponosni, te su valjda zbog toga i svi agronomi.Sezona sadnje voća je krenula pa samim tim i interesovanje za dobrim sadnicama Ovih dana kod naših sagovornika sve vri kao u košnici jer se grabi vreme za sadnju koja ove jeseni kreće na vreme i uz bolje uslove u odnosu na lane.
,, Ova godina je u pogledu sadnje bolja, Bilo je letos suše koja nije valjala ni nama u rasadniku, mada mi imamo nalivne sisteme tako da smo dobili vrhunske sadnice, koje ne vrede mnogo ako nemaju dobre uslove za sadnju. Za razliku od prošle godine kada je sezona mnogo kasnila, ove godine je lakše, tokom jeseni imali smo i kišu, tako da ima vlage i bilo je vremena da se pripremi zemljište za sadnju. Za lozne kalemove preporučujemo sanju na proleće, kao i neke osetljive voćne vrste, sve drugo je bolje saditi i zimus, do prvih mrazeva. Koren biljke se bolje primi, sadnice rastu ujednačeno, vlage ima, očekuju se i okapavine koje će čuvati vlagu. Krenulo je sa prodajom, tako da nas očekuje lavovski posao. Neki zbog cele situacije izbegavaju da dolaze, dok drugi navrate u po noći, tako reći. Radimo od jutra do ponoći,,- kroz smeh nam govori Goran Antić
Podizanje voćnjaka ili vinograda nije nešto što se radi na kratak rok, oni se podižu za duži niz godina, ponekad i više decenija. Kako se sve više okrećemo domaćoj proizvodnji i preradi izgleda da će slatko i prava domaća rakija ponovo mirisati u selima Srbije, čemu je kumovao i kovid .
,,Znate interesantno je da nas sve nevolje vraćaju selu, ognjištu, korenima. Slično je bilo i kada smo brat Zoran i ja devedesetih od oca preuzeli da radimo ovaj posao. U vreme bombardocanja devedeset devete takođe smo imali veliku ekspanziju širenja voćnjaka. Neakako nas te nevolje zbliže, nateraju da se vratimo prirodi. Prirodno je da tada proradi i strah od budućnosti, možda nestašica. Ne znam čega ali uvek imamo te velike oscilacije u potražnji u ovakvim situacijama. Sa druge strane svedoci smo i da po selima ima mnogo zapuštenih imanja, dvorišta. Vikendaši uglavnom uzimaju ove naše nepsrskajuće sorte. Manje obaveza a u dvorištu ima stalno ,kako se smenjuju godišnja doba, da uberu drugo voće. Tako recimo kruška,jagodnjača,zri u vreme kad i jagode, ječmenka, bere se kad je zreo ječam, lubeničarka kad i lubenice. S jeseni dolazi žutica, jake žute boje i slatka kao med, pa vodenjaka, sočna i puna vode, idealna za sokove, a tu je i sorta koja se čuva za zimu, zimljaka, sitna kruščica koja se ostavi na tavanu i jede tokom hladnih dana, kad je skroz gnjila. Poslednji plodovi su se kasnije čuvali u slami i trajali bi bogami do proleća. Nije bilo prskanja, nije bilo zamrzivača.Ovi drugi nam pak traže modern sorte kako kažu, vođeni reklamom u prodavnici, neki traže mandarine, limun kaki jabuku, mušmule. Imamo sve pa šta ko voli., dodaje, Zoran
Novonastali uslovi nametnuli su i nešto drugačije uslove prodaje, tako da se sadnice šalju i na kučnu adresu, međutim to su uglavno manje količine. Srbija obnavlja svoje špalire jer se kod naših domaćina svake godine uvećava proizvodnja sa po nekoliko hiljada jedinica. svih vrsta voća sa pažljivo izabranim sortama, Ono što je još interesantnije vraćamo se autothonim sortama. Za neke od ovih voćkica sigurno nikada niste čuli, poput šumatovke, bostanke, aršlame, kolačare, budimke, osoruša, senabija, tetovača, krstovača,zelenka, šarunka,zebičanka, takuša, lubeničarka, kalurka, ječmnka,drenak…..
,, Sve su popularnije, jer ovi novi uslovi su naterali ljude da bukvalno pobegnu u sela. Na dedovini ili očevii sada žele da imaju nešto kvalitetno, da bude neprskano, da žive zdravo. Otuda sve veće interesovanje,ali i zbog toga što taj svet opet mora u gradu da radi iI živi pa tako nema ni vremena da se previše angažuje oko starih okućnica. Da se razumemo stare sorte jesu zahvalnije za održavanje ali i one traže izvesnu negu. Kod autohtonih sorti voća je poznata činjenica da su jednostavnije za održavanje, ali se preporučuje prskanje insekticidima i fungicidima dva do tri puta u toku leta prve dve do tri godine, a kasnije po potrebi.Rodnost im je nešto manja, kasnije prorode u odnosu na novije sorte, ali su njihovi plodovi dosta zdraviji.Formiranje stabla kod starih sorti je isto kao kod ostalih, a kasnija rezidba se obavlja sao proredom unutrašnjih grana ( primenjuje se minimalna rezidba jer ne vole rigoroznu rezidbu).,,
Inače u ponudi antići imaju zavidan broj vrsta autothonih sorti na kojima su radili sa priznatim stručnjacima u Srbiji. Jabuke kolačare, bele kalačuše, crvene debelokorke, demirke, dunjke, mioljače, novčićeve budimke i streknje. Kruške jeribasme, takuše i jarce. Šljive požegače ili madžarke i crvene ranke. Dunje leskovačke i vranjske. Grožđe prokupac, smederevka, bagrina, tamjanika crna i bela… spisak dug jer u njihovoj ponudi ima 120 vrsta svakojakog starinskog voća. Negde ih je kaže na to naterala potražnja ali podsvesno i nestajanje domaćih srpskih, starih sorti. Težak zadatak koji su postavili i na zadovoljstvo nas običnih smrtnika i ispunili.
,,Godinama unazad smo prikupljali stare sorte. Bilo je teško, ali se pročulo da ih gajimo pa su ljudi I sami slikali ili donosili iz svog kraja po neku voćku na uvid, uzimali smo kalem radili. Svaki od ovih plodova po nečemu je specifičan, pa su im ljudi na osnovu tih osobina davali imena.Nijedna sorta ovog voća nije ista… Svaka ima prijatan i jak miris, različite ukuse. Ovakve sorte uspevaju bez ikakvih agrotehničkih mera i hemije, ne moraju čak ni da se orezuju. Što su otpornije one onda više čuvaju zemljište i podzemne vode. Pri sadnji ih valja pođubriti stajnjakom, ureu nikako ne koristiti, ni ostali veštak ako je moguće.,, priča Goran
Autohtone sorte voća, pravo su, neizmerno, bogatstvo Srbije. I danas se u zapuštenim selima mogu naći stabla pojedinih voćnih vrsta. Možda izgledaju drugačije, kvrgavo, tačkasto, sitnije ali imaju potpuno drugačiji ukus ali i miris. Taj ukus I miris sve se više traži i na pojačnim tezgama i kako smo čuli na kraljevačkoj pijaci sve su traženiji. Dakle,zmeđu zdravlja i lepote proizvoda počeli smo da cenimo zdravlje i sebe.Zato je širom Srbije sve više voćara i vinogradara koji se vraćaju autohtonim sortama.
,, U vreme kada su počeli da osvajaju naše tržište, plodovi stranih sorti bili su hvaljeniji i naizgled bolji. Ipak, pokazalo se da ako se iste agrotehničke mere primene i na naše stare sorte, njihov kvalitet, rodnost, pa i izgled, nimalo ne zaostaju za uvoznim. Međutim, moram da primetime da sve više ljudi koji kod nas dolazi po sadnice, žele da u svom dvorištu ili dedovini, očevini negde na selu posadi po nekoliko voćaka.Neće mnogo da radi oko njih. Vidim to kada dođu I pitaju šta i kako da se radi, ali je dobro da se obnavlja.Najviše se traži tri vrste, jabuka, kruška i šljiva. Šljiva kao što su moravka, crnošljiva, požegača. Od jabuka,budimka, kolačarka, šumatovka, petrovača, čepocvetka, kožara, šarenika ili šaronka, Njegov rasadnik neguje i stare sorte krušaka poput karamanke, vodunca, žutice, ječmenke, lubeničarke i mnoge druge sorte.,,
Veliki rad više generacija, dugogodišnje iskustvo i zadovoljni kupci stvaraju povoljne uslove za dalji razvoj i usavršavanje, čemu posvećuju posebnu pažnju.. Nismo gubili vreme i potražili praktične savete za aktuelnu sadnju.
,, Sadnja počinje onog trenutka kada biljka dođe u fazu mirovanja, a to je period od 1. novembra do oko 10. aprila, u zavisnosti od jesenjih ranih mrazeva i prolećnih temperatura. Ukoliko zemljište nema uslova za oranje, kopaju se veće jame i to 50 do 60 cm širine i minimum 40-ak centimetara dubine. Preporučljivo je da se nakon kopanja jama u njih ubaci od 2 do 4 lopate pregorelog stajnjaka. Ubačeni stajnjak koji se nalazi na dnu jame prekriti slojem sitne zemlje debljine od 10 do 15 cm, da stajnjak ne bi došao u kontakt sa korenom zasađene sadnice.Kod kontejnerskih sadnica kopa se jama širine 40cm i dubine od 30 cm. Ukoliko ima stajnjaka, u jamu ubaciti 1 do 2 lopate, a zatim dno jame prekriti sitnom zemljom. Zemlju oko biljke ne treba gaziti, već treba ručno dodavati zemlju, pa polivati i postupak ponavljati više puta. Ukoliko nemate stajskog đubriva, po vrhu jame nakon sadnje dodati oko 50 grama NPK đubriva. Kod jesenje sadnje se preporučuje prekraćivanje sadnica viših od 2m na visinu od 1,6 m od površine zemlje.Zatim, krajem februara i početkom marta meseca, prerezati na visinu od 80 do 120 cm u zavisnosti od vrste i sorte voća. Prskanje korova herbicidima treba izbegavati jer može doći do fatalnog sušenja sadnice. Da bi se biljka lakše razvijala treba je zaštititi od bolesti i štetočina.,,- kaže Zoran Antić
Kod stubastog voća djubrenje se primenjuje samo kod biljaka koje zaostaju u porastu . Rezidba stubastih sadnica se obavlja tokom leta, kao što je prikazano na slici br. 3 u katalogu. Kod mini patuljastog voća, đubrenje i polivanje se primenjuje kao kod klasičnih sadnica, a rezidba se vrši po vašoj želji ( sami oblikujete veličinu i krunu biljke).
Ova porodica nam je interesantna i po novom ,,stranjskom ,,sortimentu. Da li pomodarstvo, potreba ili izazov tek naši domaćini su položili i ovaj ispit zrelosti. Za primer, umesto špalira cveća u njihovom dvorištu vas ovih novembarskih dana dočekuju lepotice kakija. Ova istočna japanska jabuka u dom Antića je ušla sasvim slučajno, a danas je na proizvodnoj liniji.
,, Vidite i sami, rodila i prerodila. Malo je nežnija prve zime, kasnije kada se ukoreni može u punom rodu da ,,da, i do 100 kg. Zato preporučujemo kada je ona u pitanju ranu prolećnu sadnju, sve drugo je idealnije saditi sve do mrazeva. Imamo dvojicu kupaca koji je podižu, pa da kažem plantažno, ostali iz znatiželje, kao kada smo i mi počeli. Sve više traže i sibirski limun, mandarine, fortunelu, kesten je sve popularniji, sadnice bobica, aronije, ogrozda. Nije provereno ali i mi smo čuli da je japanska jabuka takođe autothona sorta na Istoku.,, kažu sagovornici
Od početka do kraja sezone svi Antići, tri generacije, dva brata, supruge, deca, tri agronoma i najmlađi unuk Mihajlo aktivno rade u zasadu, naravno svako na svom zadatku. Valjda je zato kod njih uvek prijatno boraviti. Dok radimo reportažu telefoni neprestano zvone, a onda iznova, ponuda, savet, cena, dostava, dođite kada stignete. Dan menjaju za noć. Tako mora jer svaki kupac je jednako vredan. To je lekcija koju su savladali pre svih u agronomskom poslu. Pitamo znatiželjno i kako se kalemi ?
“Da bi se dobio, na primer, jedan lozni kalem, koji će vinogradar posaditi, potrebno je dve godine. Prvo godinu dana podloge rastu na njivi. Zatim se seku i donose kući. Kalemari ih krate na oko 50 santimetara, skidaju se svi pupolјci, a pred samo kalemlјenje krati se deo do zgloba, gde loza treba da pusti koren i onda počinje kalemlјenje. Kad se loza okalemi, stavlјa se u stratifikale. Najčešće je to žuti pesak, koji zbog svojih karakteristika odlično konzervira kalem. Loza tu provede još jednu sezonu u trapu, pre nego što se isporuči kupcima“, pojašnjavaju sagovornici koji matične zasade imaju na par lokacija, dok se klasiranje i prodaja vrše kod kuće.
Proizvođači moraju imati na umu i da se sve greške napravljene prilikom podizanja voćnjaka više nikada ne mogu popraviti i izazivaju smanjenje produktivnosti i ekonomsku štetu. Ako niste dobro proučili savete po dodatnu edukaciju možete uvek u Ljubavu. /S. C.