Drugi pišu Vesti

Lažno deklarisani proizvodi „vrebaju“ sa pijačnih tezgi

Zelene pijace u Srbiji i čitavoj Evropi su mesta namenjena direktnoj prodaji proizvođača poljoprivrednih proizvoda. Ipak, čini se da je koncept baziran na izgradnji dugogodišnjeg poverenja između kupca i prodavca u našoj zemlji narušen, jer prodavci uglavnom više nisu proizvođači i mnogo je proizvoda koje preprodavci namenski lažno deklarišu kako bi privukli kupce. Tako imamo čitavu paletu lažno deklarisanih proizvoda od “zlatiborskog” kajmaka i sira, “ivanjičkog” krompira, pa do meda koji je zapravo čist bombonski sirup prepun šećera.

“U Srbiji je dugo bio očuvan koncept zelenih pijaca, ali je negde od devedesetih godina prošlog veka polako počeo da se menja, tako da su pijace postale mesta ‘rešavanja problema viška radnika’, a pijačne tezge mesto preprodaje robe čije je poreklo sa kvantaške pijace ili potiče od nakupaca”, kaže za Biznis.rs predsednik UO Mreže za ruralni razvoj Srbije Dragan Roganović.

Iako su zelene pijace oduvek imale malo slobodniji koncept kada je reč o poreklu proizvoda, pa su i sami seljaci kao prodavci na pijaci koristili dobru reputaciju pojedinih proizvoda kao marketinško sredstvo za prodaju, koncept zelenih pijaca u Srbiji definitivno nije ispratio promene koje su se desile u zemljama EU, smatra naš sagovornik.

U tim zemljama garancija porekla i kvaliteta nije vezana za prodajno mesto, već za poljoprivrednog proizvođača koji garantuje da je proizvod koji prodaje sa njegovog gazdinstva i da je proizveden saglasno principima dobre poljoprivredne prakse.

“Nedoslednosti u izdavanju tezgi, netransparetno označavanje zakupaca, kao i neobrazovanost potrošača omogućavaju razne zakulisne radnje koje idu od ‘lažnog marketinga’ poput ivanjičkog krompira, preko nepostojanja jasnih deklaracija proizvoda, pa i do prevarnih radnji po pitanju sastava proizvoda, kao što je slučaj dodavanja margarina u kajmak ili nesigurnost u kvalitet povrća i voća zbog prekomernog prisustva hemijskih sredstava”, kaže Roganović.

Rešenja su, prema njegovom mišljenju, laka. Neophodna je samo dosledna kontrola zakupaca i praćenje njihove proizvodnje.

“U najvećem procentu se falsifikuju skuplji proizvodi poput suhomesnatih proizvoda, kajmaka, ali ne treba zanemariti ni ‘principe velikih brojeva’, tačnije da ukoliko se radi o velikim količinama nekog proizvoda onda i oni mogu biti interesantni za falsifikovanje. Jasno je da gazdinstvo sa pet krava ne može imati proizvodnju kajmaka veću od oko pet kilograma kajmaka i 15 kilograma polumasnog sira u kriški”, ističe naš sagovornik.

Kada je reč o alkoholnim pićima, poput domaćih rakija, Roganović objašnjava da je novi Zakon o alkoholnim pićima prilično olakšao registraciju destilerija i pružio mogućnost poljoprivrednicima da učestvuju u lancu proivodnje voćnih rakija do nivoa proizvodnje “meke” rakije, koju potom mogu prodati destilerijama.

Međutim, i pored značajnog broja novih registrovanih destilerija, veliki procenat finalnog proizvoda, odnosno voćnih rakija je u sivoj zoni. Niske cene bi trebalo da budu signal potrošačima da bude oprezniji po pitanju njenog kvaliteta, iako prevarnih radnji ima i kod onih koje imaju i više cene.

“Procene Saveza proizvođača rakije govore da se čak oko 80 odsto rakije prodaje ‘na crno’, tačnije mimo zakonom propisanih pravila, a da je pravi bum doživela online prodaja. Crno tržište donosi razne rizike, počevši od onih manje rizičnih po zdravlje potrošača, kao što su zakidanje poreza i akciza, pa do onih koje mogu značajno da utiču na zdravlje konzumenata poput prisustva štetnih sastojaka u rakijama zbog nepoštovanja tehnološkog procesa.”

Roganović naglašava da “crno tržište” dovodi u zabludu potrošače jer se proizvod deklariše kao voćna rakija, ali zapravo dobar deo alkohola u rakiji potiče od šećera ili se pak deklariše kao voćna rakija od jednog voća, a dobar deo potiče od drugog.

“Na primer, prodaje se kao rakija od dunja, a dobar deo alkohola potiče od jabuka, sve maskirano manjom količinom dunja ili čak aromomTako u mnogim online prodavnicama možete naići da se rakija od dunje prodaje po 600-700 dinara, a poznato je da od 100 kilograma dunja uz korišćenje enzima, kvasaca, hrane za kvasce i korišćenjem visokokvalitetnog voća možete da dobijete najviše oko sedam litara rakije jačine oko 45 odsto. Kalkulacija je jasna, ukoliko platite 100 kilograma voća po 50 dinara (ovogodišnja cena dunje za rakiju je 40-55 dinara za kilogram), proizvodna cena jednog litra rakije je oko 700 dinara, a bez kalkulisanja energenta i cene pratećeg repromaterijala”.

Kako destimulisati prevarante

Na pitanje šta je rešenje za lažno deklarisanje robe, Roganović kaže da su to jasne i proste procedure za kontrolu proizvođača, uz uspostavljanje kvalitetne i efikasne inspekcijske kontrole koja može da odgovori specifičnim zahtevima srpskih proizvođača. To su preduslovi za unapređenje kvaliteta proizvoda i smanjenje rizika pre svega po zdravlje potrošača.

“Jednom prilikom sam bio u poseti francuskim proizvođačima sira u Alpima, koji drže mlečna grla i proizvode sireve. Objekat je veoma skroman, dve manje prostorije i prostorija za zrenje. Inspekcijska kontrola objekta i proizvoda je povremena i o trošku države. Proizvođači nemaju nikakav problem dok se ne pojavi nepravilnost, a onda postaju predmet permanentne kontrole sa učestalim posetama inspektora, uz porast troškova, jer kontrole plaćaju sami. Ovaj primer ukazuje kako se na prost način destimuliše prevara, a stimuliše poštovanje pravila”, zaključuje naš sagovornik. Foto: Freepik.com / Izvor Biznis.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *