Kada se pomene poljoprivreda u Srbiji, prva asocijacija je na nešto staro, siromašno, neisplativo ili prevaziđeno.Primarna proizvodnja se poistovećuje sa selima u kojima pretežno živi starija populacija, i gde se proizvodnja obavlja ekstenzivno i na manjim površinama. Razlozi za ovakvu reakciju ljudi su pre svega ne toliko zavidna ekonomska situacija u Srbiji, mala zainteresovanost za ovakvu vrstu posla, zastarele metode, ekstenzivna proizvodnja, odbojnost manjih proizvođača prema novim tehnologijama i trendovima, i mnogi drugi. Mladih je sve manje u selima a oni koji dođu vikendom da pomognu na imanju ne mogu biti buduća uzdanica srpskog agrara u koji mnogi polažu nade. Šta škripi, proveravamo na terenu.
Najveći broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, čak 45 odsto, imaju male prihode i da bi opstala na njima moraju domaćini da svaštare. Interesantno je da čak u čisto voćarskim selima još uvek ima onih koji se ne odriču ni stočarstva. Porodica Lazović starosedeoci u Bukovici, selu na 15 kilometara od Kraljeva. Imanje se polako širilo da bi danas tri genetacije imale u posedu preko 20 hektara.
,, Ja sam tu rođen, tu sam odrastao, oženio se, stvorio porodicu i ostao.Dve sestre imam u Beogradu ali ja nikud iz Bukovice nisam mrdao. Nikada nisam razmišljao da odem, jer nekda je bilo lepih, rodnih i isplativih godina. Kada sam počeo da se bavim intenzivno poljoprivredom, posed nije bio veliki, nešto smo dokupili, kasnije je i supruga nasledila nekih 7 hektara, zet je i on nešto kupio, tako da smo danas za ove uslove ovde zemljom bogati. Ali treba tu zemlju raditi, za nekoliko članova domaćinstva to je veliki posao, teško se postiže. To je poso od jutra do sutra. Tu se ne gleda ni praznik, ni subota ni nedelja, klasično odmora nema kao što ima narod po firmama. Tako da sa velikim naporom se sve to odrađuje. Sin i zet se ubacuju da pomognu kada dobiju vreme jer rade imaju svoje poslove, tako da smo supruga i ja u najvećoj meri to radimo. Selo ne može da živi samo vikendom, tu nema ni rada ni zarade.,, počinje priču domaćin imanja Dimitrije Lazović
Domaćini imaju svu neophodnu mehanizaciju što je samo jedan od preduslova dobrog ekonomisanja. Ipak danas biti gazda na selu čini se nije ni malo lako pored sve zgode i tehnike. Na imanju se svaštari, od mlečnog govedarsrva, uzgoja svinja, pčela, povrća ali dominira voćarstvo. Kako obično biva rad i organizacija je najmanji problem, plasman i cena su priča za sebe. Najteže je u mlečnom govedarstvu…
,, Zante šta, zadržali smo 5 krava na muži i što se tiče mlekarstva predajemo mleko, ovde u blizini jednoj maloj mlekari. Cena je šta da vam kažem, mizerna 47 dinara! Malo tu učestvuje I država sa deset dinara li se ta subvencija ne isplaćuje redovno, jer smo dobili pare samo za prvi kvartal a evo sad kraj oktobra. Znači treći kavrtal za isplatu tih subvencija a plaćen je jedan. Dalje grla su umatičena I dobijamo 25 hiljada dinara po grlu, mada I od tih para ide deo matičnoj službi ali I te pare nisu isplaćene. Sve se to nešto gomila kao dug, možda čak uđe za isplatu I za narednu godinu. Onda, uzeli smo neku rotacionu kosilicu, poslali smo zahtev za povraćaj ali ne znam ni dal je to neko razmatrao uopšte jer nismo do danas dobili nikakav odgovor, mada smo sve te papire, dokumentaciju na vreme poslali na adresu gde treba. I eto tako čekamo, praktično nam se duguje blizu 400 hiljada dinara, to nisu mala sredstva što otežava funkcionisanje celog domaćinstva.,, kaže sagovornik
Suma sumarum dugovanja prema ovom gazdinstvu nisu mala. Sredstva se koriste i na lokalnom nivou, za osemenjavanje. Minulih godina kao i ove osigurali su gazdinstvo i voćnjake.
,, Osiguravamo gazdinstvo, voćnjake već godinama. Ovde ne mađi grad skoro pa svake godine, nekad manje, nekad više. Bilo je nevremena tako da smo voće osigurali, bilo je na 900 hiljada dinara. Izlazila je komisija i po tom osnovu smo dobili neku nadoknadu, ali to još nije papirološki zatvoreno tako da nisu ni sredstva legla na račun. Tako da sve je u nekoj procedure a kraj kad će biti, to niko ne zna.!?,,
Naš sagovornik kaže da sve ove peripetije ne bi ni bilo kada bi njihov rad bio vrednovan. Ove godine uzdanica ekonomije voćarstvo na oko 10 hektara podbacilo je u svakom smislu te reči. Umesto u izvoz voće ide u rakiju, koju takođe ne znaju kome da plasiraju. Ideja o destileriji postoji ali je ovog trenutka nedostižna baš kao što je neizvesna i naredna godina
,,Nama nisu ni potrebne subvencije pod uslovom da bude realna cena. Jel realna cena mleka, nije? Jel realna cena voća, nije? Znači sve je to ispod cene i onda se diže motiv preko tih subvencija, da se izvučeš i budeš na nekoj nuli ili maloj dobiti. Prošle godine je bio solidan otkup voća, ove godine nije ga ni bilo. Tamo ge je bilo grada, nije ni bilo kvaliteta voća, ali smo imali i mlad zasad, plodovi za slikanje, ali nema kupaca. Da ove godine nije bilo ovih što otkupljuju za rakiju ne znam šta bi sa tolikim voćem. Mi smo možda polovinu voća prodali, ovo drugo mi sada prerađujemo u rakiju. Imaće preko 200 kazana, ali i tu je diskutabilno za te rakije kad će da budu i gde plasirane i da dobiju neku cenu. Da vam kažem ni tu nema nekog zvaničnog otkupa, tako da traže se kako mi kažemo ,,neke rupe,, da se to progura i tako…. Za destileriju, ma kaki, muka je to, treba vazdan nekih papira….Ne znam sutra ako zet i sin budu imali neki motiv, ako se nešto promeni a ja poživim, tu sam da pomognem.,, zaključuje sagovornik
Dok razgovaramo peče se rakija lančano u dva kazana. Kaže trajaće posao bar dve nedelje. Imaće šljivu i krušku. U buradima od prohroma i drveta stoji i ona od prethodnih godina. Kaže neka ,,ukrti,, možda dobije bolju cenu. Mada zbog malog otkupa voća u ovim atarima, mnogi su odlučili da peku rakiju, tako da će nacionalnog pića možda bit i previše. Iskustvo ranijih godina kaže da tada i cena pada. Dimitrije na kraju kaže da je u dubini duše zadovoljan time što mu podmladak pomaže ali se boji vremena, kada oni budu odlučivali da li ostati na selu, obori budu prazni a voćnjaci pusti. Jer, srpski domaćin se ne postaje vikendom. S. C.