Reč struke Tehnologije Vesti

Mali deo Sahare mogao bi proizvesti dovoljno sunčeve energije da napaja ceo svet

Kada bi postavili pitanje koje je najbolje mesto za izgradnju solarnih panela, gde bi nam trebalo puno svetlosti a malo kiše, svakako bi to bila pustinja.

Primena solarnih panela u pustinjama ima mnogo prednosti, pa nije ni čudo što se deset najvećih solarnih elektrana nalazi u najtoplijim i najsušnim regionima sveta. Jedna studija predložila je mogućnost pretvaranja klime u pustinji Sahara u nešto mnogo povoljnije za život ljudi, samo pokrivanjem dela teritorije solarnim pločama, prenosi Tehnology.

Sahara je poznata po tome što je najveća pustinja na svetu. Gotovo je iste veličine kao Kina i obuhvata deset različitih zemalja i tri različite vremenske zone. Tako se postavlja ključno pitanje: Šta bi se desilo ako pustinju Saharu pokrijemo solarnim pločama?

Nijedna oblast na svetu ne dobije više sunca godišnje kao pustinja Sahara. Prosečno akumulira više od 3.600 sunčanih sati godišnje, a komad usred pustinje zapravo postigne više od 4.000 sati. Prema tvrdnji nemačke solarne kompanije Desertec, mali deo zemlje u Sahari mogao bi proizvesti dovoljno sunčeve energije da napaja ceo svet.

Najviše zabranjene pustinje na svetu mogle bi biti najbolja mesta na Zemlji za sakupljanje solarne energije. Pustinje su prostrane, relativno ravne, bogate silicijumom, sirovinom za poluprovodnike od kojih su napravljene solarne ćelije, i nikada im nedostaje sunčeve svetlosti. Deset najvećih solarnih postrojenja širom sveta nalaze se u pustinjama ili suvim regionima.

Istraživači navode da bi najveća pustinja na svetu mogla biti transformisana u džinovsku solarnu farmu, sposobnu da zadovolji četiri puta veću trenutnu potražnju za energijom u svetu. Izrađeni su nacrti projekata u Tunisu i Maroku, koji bi snabdevali električnom energijom milione domaćinstava u Evropi. Dok crne površine solarnih panela apsorbuju većinu sunčeve svetlosti koja dopire do njih, samo se deo (oko 15 odsto) te dolazne energije pretvara u električnu energiju, ostatak toplote se vraća u životnu sredinu. Paneli su obično mnogo tamniji od zemlje koju pokrivaju, pa će ogromno prostranstvo solarnih ćelija apsorbovati puno dodatne energije.

Da su ovi efekti samo lokalni, možda ne bi bili važni u retko naseljenoj i neplodnoj pustinji. Ali obim instalacija, koje bi bile potrebne za svetu, pokrivao bi hiljade kvadratnih kilometara. Toplota koja bi se emitovala sa područja ove veličine bila bi raspodeljena protokom vazduha u atmosferi, imajući regionalne, pa čak i globalne efekte na klimu.

Studija iz 2018. godine koristila je klimatski model za simulaciju efekata donjeg albeda na kopnenu površinu pustinja izazvanih postavljanjem masivnih solarnih farmi. Model je otkrio da kada veličina solarne farme dostigne 20 odsto ukupne površine Sahare, to pokreće povratnu spregu. Toplota koju emituju solarni paneli stvara veliku temperaturnu razliku između kopna i okolnih okeana, koja na kraju smanjuje površinski vazdušni pritisak i dovodi do toga da vlažni vazduh raste i kondenzuje se u kišne kapi. Sa više monsunskih kiša, biljke rastu, a pustinja odražava manje sunčeve energije, jer vegetacija bolje upija svetlost od peska i tla, što bi uzrokovalo širenje vegetacije.

Ovaj model pokazao je da bi u udaljenim delovima kopna i okeana mogli da postoje neželjeni efekti koji bi umanjili bilo kakve regionalne koristi od same Sahare, piše Tehnology.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *