Subvencije Tehnologije Uncategorized Vesti

Osvrt na obrt

Srbija je kažu poljoprivredna zemlja. Volela bih da u to poverujem. Zapravo po strukturi zemljišta moguće. Po broju stanovnika u selima, naročito brdskim predelima, teško! Po proizvodnji nam takođe ne cvetaju ruže, jer je žitnica Vojvodine sve manja. Nekada je pšenica bila strateški proizvod, danas baš i nije. Nekda smo sejali preko milion hektara pod pšenicom, danas upola manje, ali zato izvozimo žito, jer nam fabrike stočne hrane sve manje koncentrata spravljau za naše svinje i telad. A i što bi, kada je pre par godina poznati klaničar rekao ,,neću da kupujem domaće svinje kada su uvozne upola jeftinije!,, E to što su upola jeftinje, to me plaši, što su jeftinije i šta su jele!. Mada, sirotinja bira po ceni a ne po kvalitetu šta jede!

  Nekada su naše svinje ali i telad bile na visokoj ceni, izvozilo se kojekude, danas nisu cenjene ni svinje, ni telad, pa ni seljak! Ne vrede nama ni silni sporazumi, ni Ugovori, ni obećani izvozi do Kine, Japana, Turske, Emirata. Na papiru sve može, jer jedino parče ,,artije,, sve trpi. Zašto u Srbiji, svako malo, mora seljak da se buni? Malo malinari, malo svinjari, malo mlekadžije, malo višnjari, malo krompiraši, malo povrtari.…Onomad u Bogatiću se galamilo, vređalo, dogovaralo i čini se, našlo trenutno rešenje. Za ozbiljnu državu, ako to jesmo, veliki je problem trenutno rešenje, jer nama trebaju dugoročnija rešenja.

Podaci za sramotu

   Proizvodimo manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, trošimo po stanovniku manje od 30 kilograma godišnje. Pre dve decenije proizvodili smo 650.000 i trošili po stanovniku 65 kilograma. Da bi se vratili u tu prošlost kada smo izvozili godišnje 54.500 tona ,,bebi bifa” potrebna je nova agrarna i socijalna reforma. Ova prva da bi izvozili ova druga da bi povećali potrošnju. Kada i kako ćemo u Kinu obećanih 500.000 tona, kada je godišnja proizvodnja tog mesa samo 70.000 tona? Srbija nije ni ,,međ šljivama,, jer podaci Instituta za voćarstvo u Čačku govore da je svega 5% površina u Srbiji pod voćem.

Bez ničije prozivke

 Imam utisak, što su nam plodovi skuplji, to lošije živimo. Svejedno, da li oni što proizvode i što sa svakom kišom pogleduju u nebo, da li će da pokvasi ili će da ugasi jer je cena njegovog ploda na stalnoj klackalici. Kad rodi prosipa se, kad ne rodi, nema se! Kod onih što kupuju vazda je skupo, pa čak i kod onih koji provlače kartice, jer i one dođu na naplatu. Ajde da se ne lažemo, koliko je nas kupilo, prve jagode, prve trešnje, prve lubenice…Teletina, kvalitetna riba i kajmak se kupuju na grame.

Ko kosi a ko vodu nosi

    Sto tona jabuka po hektaru nije nepoznanica. Trideset tona maline ili jagode, moguće je, takođe dostići. Međutim da bi imali maksimum, trebaju nam dva dovoljno dobra razloga da nemilice ulažemu u budući profit.- tržište i stabilna cena. Srbija nikako da izađe iz tranzicije, oscilacija, neukih voćara i učenih prevaranata. Ekonomija od njive do novčanika vodi najčešće preko onih što ,,skidaju kajmak,, Dobro, de, treba i druga i treča ruka nešto da ,,vajde,, ali prijatelju ne biva da kilogram malina košta proizvođača 130 dinara  prodavca 300. Kilogram jagoda 80-100 dinara, prodavca 250-300. Kilogram jabuka prošle jeseni u otkupu 18 dinara. zimus bile 70, uvozne 150 u radnjama! Litar mleka u otkupu 30 dinara u prodavnici 80-105. Kažu, tržište i cene derivata. Moguće, ali se sećam da je 2005.godine litar mleka bio u otkupu 33 dinara, evro7, nafta 65….Hoćete digtron za današnji paritet?!…. Elem da se vratimo još malo unazad na primer na ceni osnovnih zivotnih namirnica kao sto su hleb , mleko, kilovat čas struje, ko pamti…Hleb je koštao secam se dobro 2000-te godine 3 dinara. Danas kosta 55 dinara ,to je znaci povecanje cene od skoro 20 puta ili ti 2000% ! Zamislite, hleb, socijalna namirnica.

I mogli bi tako do jutra, dok se ne smuči seljaku, meni što nabrajam ili vama što čitate!?

Veza traktora i televizora

Ima i ona druga stvar. Moji roditelji su živeli na kreditima, neosetno, sve na rate. Televizor, veš mašina, šporet…sve to nije moglo lako za keš, danas pokrije plata, čak i ona zakonom minimalna. Istina pitanje je i kako stići do kraja meseca ?  Da se razumemo i danas se daju krediti, malo je teže ući u trag onim sitnim slovima u Ugovoru, ali niko nas ne bije po ušima da se i dalje zadužujemo. Kažu beskamatno….?!? Nikako izgleda da shvatimo..DUG NIJE DOBAR DRUG,,

Zašto Vas sada davim sa ovim kreditima, zato što sve što kupimo na kredit traje dok je u garanciji ili do datuma dok kredit, otplatimo. Međutim, ono čuveno,domaće traktorče ,,535,, i danas ore seoske njive. Što rekli ,, stari,, moj ispisnik. Ima još i onih televizora lampaša, nego stigla digitalizacija, pa hteli ne hteli, od reda promenismo i sliku i ton…..

 I kakve sad veze ima ,, tv,, i ovo traktorče…Ima, ima…i seljak i radnik, professor i direktor, svako je koristio neki kredit primereno svom primanju. Ovaj prvi je dobio traktor kroz zadrugu i mleko, ovaj drugi preko sindikalnog spiska . E današnje zadruge nemaju tih gabarita a sindikati postoje još samo u javnom sektoru! Valjda je bilo previše i zadruga i sindikalaca, pa su nam uvaluli demokratiju sa oblisima diktature.

Nema kraja bez mog zavičaja

 Ipak, seljak je ovu  Srbju  majčicu, održao kroz bune, ratove, nemaštnu  i  boleštinu. i kada nismo uspeli  da se  dogovorimo da li smo drugovi, gospda ili neki treći stalež, seljak ostaje, seljak. On je neko na koga se ponose i kraljevi i carevi.  Našu rakiju, kajmak, šljivu i mangulice probali su mnogi na evropskim  dvorovima skoro pre dva veka. Srbija je tada  ali i sada, da neki  ne zamere bila i ostala zemlja težaka. Ali je danas to malo teže i pogrdnije…Čini se, od kada je reč ,,seljak,, zamenjena rečju ,,farmer,, priča dobila na finoći a izgubila na realnosti !

 I sad na svu muku, slušamo kako će tamo neki Bil Gejts da nam uvali meso iz epruvete, bez mesa, ukusa, mirisa. Taj nije probao slaninu sapunjaru, naše svargle, sremski kulen, zlatarski sir, domaću pršutu.. Ne zna on ni šta je jagnjetina ispod sača, ni svadbarski kupus, jer se kod njega nikada nije ,,dobro jelo,, . On probo nije, ali mi jesmo i znamo da nigde i ništa na ovoj kugli zemaljskoj, nema takav miris, kako miriše Srbija na jagode s proleća, lubenice s leta i dunje s jeseni. Nema na svetu ,,mobe,, kada se peče paprika i zamiriše cela ulica na bakin ajvar, pinđur ili ljutenicu. Nema nigde jer ovo je Srbija jedna, jedina koju je hranio i branio ovaj srpski seljak! Greota, da se više, ne lažemo! Sonja Cvetković/ tekst autora objavljen u junskom izdanju časopisa ,,Poljoprivrednik,,/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *