Uncategorized Vesti

Danas je Lazareva subota, sutra Cveti

Današnji praznik, Lazareva subota, proslavlja dan kada je Isus Hristos vaskrsao četiri dana mrtvog Lazara. To je videlo mnogo ljudi, pa se vest o čudu Hristovom proširila na sve strane. Današnji praznik je uvod u dane Vaskrsa,

Lazi, Lazi, Lazare!

Te dolazi do mene,

Prihvataj se za mene:

Za svilene rukave,

Za svilene marame,

Za klečene košulje

Srpska pravoslavna crkva i vernici Lazarevu subotu ove godine obeležavaju  danas 24. aprila. Lazareva subota ili Subota pravednog Lazara, u srpskom narodu poznata je još i kao Vrbica i obeležava se od IV veka. Vrbica se slavi uoči praznika Cveti i posvećena je sećanju na dva događaja – na vaskrsenje Lazara iz Vitinije i ulazak Hrista u Jerusalim, gde su ga dočekala deca.

Prema Jevanđelju po Jovanu, na vest o Lazarevoj smrti, Isus je došao u Vitiniju gde je njegov prijatelj već četiri dana bio sahranjen. Došao je do groba i zatražio da se skloni kamen. Pozvao je Lazara da izađe i ovaj je to učinio, uvijen u pogrebni pokrov.

Ovo čudo je bilo i neposredni uzrok presude na smrt raspećem, koje će ubrzo uslediti. Lazar je živeo još trideset godina nakon vaskrsenja kao episkop na Kipru, gde ga je posetila i Bogorodica i poklonila mu omofor, deo episkopskog odevanja, koji je lično izvezla. Spomen svetog Lazara, nazvanog četverodnevni, slavi se od prvih dana hrišćanstva, a njegovo ime je simbolično: El-azar, i na jevrejskom znači „Bog je pomogao“. Njegove svete mošti počivaju danas u Carigradu, odnosno Istambulu, gde su prenete 890. godine s Kipra, iz Kitona kod Larnake, gde je stajala nadgrobna ploča s natpisom: „Hristov prijatelj“ – objašnjava paroh banatsko-aranđelovački Bojan Turo i dodaje da se na ovaj praznik prisećamo i ulaska Hristovog u Jerusalim, gde su ga pri dolasku pozdravljala deca s palmovim granama, uzvikujući „Osana, sine Davidov“, što je bio ritual pri dočekivanju cara.

Događaj Lazarevog vaskrsenja je, prema četiri Jevanđelja, uvod u novu veru, u Vaskrsenje. U hrišćanstvu taj praznik ima značenje pobede života nad smrću i na bogosluženjima se tog dana pominju voljna stradanja Hristova i vaskrsnuće Lazarevo, kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika.

Nakon Lazarevog vaskrsavanja, Isus je sutradan, na Cveti, svečano ušao u Jerusalim, a razdragani svet svečano ga je dočekao, noseći u rukama palmine grančice. Pravoslavni vernici kao uspomenu na taj događaj proslavljaju Vrbicu, koja za hrišćane predstavlja praznik dečije radosti, jer je Hristos, polazeći u Jerusalim rekao: „Pustite decu k meni, jer takvih je Carstvo nebesko“.

U tom činu je i današnja simbolika vrbe, po kojoj i praznik nosi ime. Ona simbolizuje palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja na ulasku u Jerusalim. Na ovaj dan bere se olistalo pruće vrbe, jer se veruje da se tako snaga zelenila prenosila na decu i odrasle, budući da je vrba zbog bujnog rasta smatrana simbolom zdravlja i snage. Za Vrbicu je običaj da se oko struka nose grančice vrbe, a oko vrata zvončići, koji simbolizuju pozdrav Hristu.

Po verovanju, na Lazarevu subotu se bude iz zimskog sna sve zmije i gušteri, pa su zato ljudi odlazili na reku, umivali se, a potom bacali kamen, govoreći: „Koliko sam ovaj kamen bacio, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!“ Zatim svako vikne svoje ime što može jače, kako bi se što dalje čulo, pa onda kaže: “Koliko se moje ime daleko čulo, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri“. Lazareva subota ili Vrbica je šesta po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu i to je praznični dan u kome se ne rade teži poslovi.

Dečija radost i školski izleti

Obučena u novo ruho, ono koje su stavljali na sebe samo o velikim praznicima, mladež se ne tako davno, zorom na Vrbicu, uz pesmu spuštala iz sela uskom stazom do reke. Grančice tek olistale vrbe koje bi ubrali dole kraj plahovitog Uvca, nosili su kasnije u najbližu crkvu. Vrba koju blagosiljaju sveštenici i danas se u Starom Vlahu smatra lekovitom. Osveštana grančica se do sledeće Vrbice čuva u kući, a sa njom se ponekad ovlaš išibaju deca, radi zdravlja i da bi rasla „kao iz vode“, poput vrbe s koje je ubrana.

– Lazareva subota ili Vrbica je isključivo praznik dece. Tog dana majke svečano obuku decu, čak i onu najmanju od nekoliko meseci, i dođu s njima na službu. U crkvi deca dobiju zvončiće vezane na trobojku, koje nose oko vrata. Raduju se, trče po porti i skupa s roditeljima učestvuju u ophodu oko crkve – kažu u Mileševskoj eparhiji. – Zbog toga i postoji narodna izreka „Udesio se kao za Vrbicu“, kada hoćemo nekom da kažemo da se baš lepo obukao. Deca u rukama nose vrbove grančice, koje nose kući i ostavljaju pored slavskih ikona. Ovim danom zapravo počinju veliki Vaskršnji praznici.

Vrbica je, inače, u našem narodnom kalendaru dan dečje radosti, i sve do Drugog svetskog rata proslavljana je kao školska svečanost. Na žalost, moderno doba je velom zaborava prekrilo mnoge običaje, dosta toga je prilagođeno potrebama savremenog čoveka, pa se ni Vrbica više ne svetkuje kao nekad.

– Predvođena popom i učiteljem, školska deca, lepo obučena i sa zvoncima okačenim trobojnom vrpcom o vrat, odlazila su na Vrbicu u polja i na proplanke da provedu vreme u igri. Povorka se kretala praćena pesmom, a u mnogim krajevima su joj se priključivali i stariji. Ovaj školski izlet je provođen u blizini kakvog izvora, uz koji, po pravilu, ima vrba. Osim toga, u staroj srpskoj religiji izvori su smatrani svetilištima – zapisao je svojevremeno etnolog Mile Nedeljković.

U mnogim krajevima Srbije nekada su organizovane povorke Lazarica. Lazarice su bile devojke obučene u novu svečanu nošnju i, bogato okićene, uz pesmu i igru kojima su prizivale bogatu letinu i zdravlje seljanima, najavljivale su dolazak leta. Narod ih je rado dočekivao u kućama i darivao im hranu. U Lazaricama je bilo šest ili više neudatih devojaka. Prva Lazarica je bila najstarija, najviša i najlepša devojka, a potom su išle redom, sve do najmlađe i najmanje. Jedna devojka išla bi preobučena u muško odelo, predstavljajući Lazara. U ruci bi držala štap, jatagan ili maramu, a na glavi kalpak ili šešir okićen cvećem ili perjem. Ovaj poredak predstavljao je uvođenje devojčica u red devojaka.

Tokom Cvetne nedelje devojke su se starale da za Cveti uberu cveća. Najčešće su ga brale uoči Cveti, a ako su želele da ga zasade – brale su ga s korenjem, najčešće u Cvetnu subotu, i preko noći držale potopljeno u kakvoj činiji, ali ne unoseći ga pod kućni krov. Sutradan, na sam praznik sadile su ovo cveće, verujući da će zato najlepše cvetati i mirisati.

Devojke koje su brale cveće zvale su se cvetonosice. Za branje je svaka nosila posudu – bukaru, čanak, zdelicu ili pehar, jer se to cveće nije bralo u krilo. Ubrano cveće nisu unosile u kuću, već su ga ostavljale pod strehom, najradije kod pčela. Ako bi neka unela cveće u kuću, morala je da ide po drugo cveće. U posude s cvećem stavljano je jaje, pa je nalivana voda, kojom se sutradan na Cveti, umivaju, da im lice bude tako belo i da miriše kao nabrano cveće. U planinskim selima zapadne Srbije, gde se meštani uglavnom bave stočarstvom, pastiri i danas na Cveti beru mlečiku i njome kite torove i staje, kako bi stoka davala više mleka.

U danima Cvetne nedelje bilo je uobičajeno da se narod kiti vrbom i koprivom. Veruje se da ove dve biljke imaju veliku magičnu, zaštitnu i isceliteljsku moć. Osobito se vrba uzima kao simbol rađanja, a kopriva ima svojstva da štiti seme u koje se stavi. Zato su se devojke u Cvetnoj nedelji opasivale vitkom vrbovom šibljikom, da bi bile napredne kao vrba. Verovalo se da kopriva može da brani od senke, kako je nazivan ženski demon koji napada porodilje, pa je zato ova biljka stavljana porodiljama pod jastuk – zabeležio je naš poznati etnolog Mile Nedeljković.

Objava Svete Trojice

Na grobu Lazarevom, ističe sveštenik Aleksandar Čavka, dolazi do objave Svete Trojice. Naime, pre nego što će snažnim glasom pozvati Lazara da izađe iz groba, Hristos se pomolio Ocu i time još jednom projavio da svagda deluje u skladu s voljom Oca, koji ga je poslao. Kao što je Adam postao duša živa tako što mu Bog „dunu u nos duh životni”, tako se i Lazar vraća u život Duhom Svetim, jer nema života bez Duha Svetoga. Lazar izlazi iz groba u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Ovako čudesan događaj je s jedne strane uticao na to da mnogi od Judejaca poveruju u Isusa, a sa druge strane kod prvosveštenika i fariseja dodatno raspirio gnev i zavist te „od toga dana odlučiše se da ga ubiju”. foto SPC

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *