Povrtarstvo Reč struke Tehnologije Uncategorized

Veterinu zamenio povrtarstvom i to vrlo uspešno

Verovali ili ne, svakog proleća, za uvoz ranog povrća, Srbija strancima inkasira oko 100 miliona evra. Taj novac, bi uz ne tako velika ulaganja, mogao bi da ostane domaćim proizvođačima. U zavisnosti od opreme, za dizanje plastenika izdvaja se od 12 do 15 evra po kvadratnom metru.Investicija se isplati uglavnom već u prvoj godini, naravno ukoliko je njegova eksploatacija puna. Zašto je i dalje malo savremenih plastenika, ako je ovaj posao isplativ. Da li je na papiru lakše kalkuluisati nego u polju teško raditi? Kako je i zašto jedan veterinar odlučio da pionirski radi ono čega se većina plašila. Da li je bio trnovit put najboljih povrtara u trsteničkom kraju?

   Domaćinstvo porodice Batoćanin iz sela Lopaš u blizini Trstenika odlučilo se za plasteničku proizvodnju, kad je ona na ovim prostorima bila pionirska delatnost i to sticajem okolnosti. Vrednim domaćinima se u godinama koje su dolazile priključio u poslu i njihov sin Vlada, veterinar po struci, kasnije i njegova izabranica koja je po profesiji učiteljica. Danas ovo domaćinstvo isključivo egzistira od povrtarstva u to savremenim plastenicima.

   Svako ko prolazi put Kruševca ili Vrnjačke banje sigurno je primetio savršene plastenike u selu Lopaš.Neretko kod porodice Batoćanin svrate i nezvani gosti, jer kod njih ima zaista lepog da se vidi i pametnog nauči. Oni su čak i u ovoj,ovako teškoj godini kiza nas, kažu nekako isplivali, jer priznaćete sa ovoh petnaestak brodova kako ih povrtari zovu trebalo je obezbediti prođu povrću.

 ,,Do sada prodaja je išla dobro, da kažem i u nekom našem višegodišnjem proseku. To je cena oko 20 tak dinara, neki prosek poslednjih pa možda i 15 godina.Tačno je da su svi imputi poskupeli, ali mi salatu radimo u više tih partija, tako da nam januarska i februarska cena idu na ruku jer je ona nešto viša od ove u martu. ,, kaže nam Vlada Batoćanin 

   Da bi se dobio maksimum. Prate se savremena dostignuća i olakšice u proizvodnji, kvalitetna tehnologija gajenja i dobar izbor odgovarajućih sorti. Danas oni svoju plasteničku proizvodnju zasnivaju na površini od 2 hektara. Proizvodnja u ovim savremenim objektima traje tokom čitave godine  smenom kultura. paprike i paradajza, i naravno zelene salate. Ova izleda odlično i već dva meseca snabdeva tržište Srbije. Kada imate kvalitet plasman nije problem, mada je tržište čudna rabota.Čuli smo da se cena nije promenila punih 15 godina, ali samo njihovom proizvodu. Uvoz je našim povrtarima neprijatelj broj jedan, tako da se dešavalo da neki unapred dogovoreni kupci otkažu.

,, Salatu radimo naizmenično, sa nekih površina smo je već skinuli i sada je zasnovana nova. Negde nam je proizvodnja u proseku oko 350 hiljada jedinica. Troškovi su takvi kavi jesu, oscilacije mogu biti sa dogrevanjem Poslednjih godina na našu sreću zime su bile blage pa je i bilo manje potrebe za jačim zagrevanjem.Uglavnom pravimo plan sadnje na osnovu prethodnih ugovora, tako da ono što proizvedemo uglavnom se proda. Negde se i kultura u jelovniku promenila, tako da je zelena salata tražena više meseci. Naravno uvek ima i nekih promena na tržištu, ali uglavnom nema viškova koje ne plasiramo, jer se trudimo da imamo kvalitet, koji opet prate naši kupci.Desi se da neki mar,keti otkažu izvesne količine ali na njihovo mesto dolaze neki drugi, tako da se snalazimo,, pojašnjava Batoćanin

U plasteničkoj proizvodnji nema radnog vremena, narošito kada svi ukućani žive od ovog posla. Zbog pandemije sada su svi angažovani u plastenicima jer je radnike teško organizovati.

,, Bilo je naročito teško prošle godine. Nas šestoro živi od ovoga, otac, majka supruga, sin gimnazijalac, čerka studentkinja i ja. Shodno obavezama svi na neki način učestvujemo u ovome, što je automatski bilo više posla za nas. Trebalo je organizovati radnike, posebno kada stignu veće količine povrća, berba, pakovanje. Za nas je kao i za ceo svet koronavirus nešto novo. Moralo se prilagoditi uslovima, sačuvati zdravlje svoje porodice, ali i zdravlje onih koji kod nas budu angažovani. Letos je bilo malo relaksirajuće.Naravno da smo se pridržavali svih preporuka, tako da na tom polju nismo imali problema.Mi smo imali sreću i da nismo oslonjeni na pijačnu prodaju, čiji su objekti bili izvesno vreme zatvoreni, tako da prodaja ide. Nakon godinu dana smo se prilagodili, smatram svi u lancu od njive do plasmana.,, -priča naš sagovornik

  Povrtari svuda u Evropi, pa i na našim terenima, uglavnom računaju na najveću zaradu od ranog povrća. Međutim, nelojalna konkurencija i odsustvo ravnoteže između uvoza i izvoza ugrožavaju cenu.Sa druge strane povrtari su prilično rezuđeni, nema velikih zadruga, jedinstvenog tržišta. Pitamo gde bi država mogla da pomogne.

 „Mi smo što se tiče države dobijali subvencije kao svi registrovani poljoprivrednici ništa više. Uglavnom smo sve radili iz sopstvenih sredstava. Mislim I da država gleda tu zastupljenost proizvodnje. Nas procentualno ima znatno manje u odnosu na druge grane u poljoprivredi, rtatara i stočara, pa je taj odnos subvencija zbog toga takav, verovatno. Nažalost, uvoz povrća utiče na cenu ranog povrća, najviše na cenu ranog paradajza, kome nelojalnu konkurenciju u to vreme predstavlja paradajz iz Makedonije. Zbog različitih klimatskih uslova kad nama zri prvo zrno, kod njih je već treće. Tako su oni na prve dve berbe već ostvarili veće prihode kroz veću cenu, pa mogu da spuste cenu tog paradajza, koji je u tom trenutku i realno nižeg kvaliteta i tako nama otežavaju plasman naše rane proizvodnje. U Srbiji ima vrlo malo tih udruženja, mada smatram da bi nama takva orjentacija bila nepohodna i da bi na tom planu u budućnosti trebalo više da se radi, možda baš neki model koji bi država podražala.,,konstatuje Vlada

   Naši domaćini do devedesetih godina imali odličnu tovljeničku prizvodnju. Njihov bejbi bif je stizao do mnogih evropskih prestonica. Vlada je zbog toga postao veterinar, međutim sankcije su učinile svoje, te je morao iznova da uči ali na sopstvenoj ledini. Objekte su preuredili za pakeraj, sirovinu i gotov proizvod. Bar u te objekte se nije moralo od ,,nule,,.Kaže nije mu žao, pogotovu što je u celoj priči dobio podršku roditelja, supruge po profesiji učiteljice a danas i svojih potomaka.

  ,,Ja lično mislim da nisam napravio grešku.Vreme kada sam ja učio i studirao, porodica je bila usmerena u nekom drugom pravcu. Desile su se promene u državi, na tržištu, došli su ratovi i mi kao porodica nismo više sebe videli u toj stočarskoj proizvodnji. Moralo se iznaći drugo tržište, druga proizvodnja i izvor prihoda. Ja kao veterinar teško da sam mogao doći do posla. Privatna praksa je bila gotovo nemoguća, tako da sam jednostavno odlučio da ostanem na gazdinstvu.Tako smo krenuli tih devedesetih godina sa proizvodnjom povrća ali prvo na otvorenom, zatim su došli tuneli, pa prvi oavko moderniji plastenici, gde se lakše radi i ranije stiže do prvih sredstava. Naravno da je moja želja obzirom na ulaganja i naše dosadašnje rezultate deca nastave ovaj posao. Njima je mnogo lakše sada, da se uključe u proizvodnju, jer imaju tržište, objekte,nego što je bilo na početku zasnivanja na ovom gazdinstvu meni ili mom ocu. Ima tu mesta za neka unapređenja ali postoji osnova, temelj koji oni mogu da nadgrađuju uz našu pomo. Ipak,napominjem, bez pritisaka jer je to njihov izbor!.,, zaključuje dr veterinarske medicine sa stausom povrtara

  Ova porodica je upravo po akademcima poznata, na šta je posebno, ponosan, tata   Miroslav, zašetnik farme ali i ovog povrtarske manufakture. Troje dece sa visokom ocenom u indeksima, diplomu je unovčilo na drugi način. Viđenje ovog mudrog čoveka će nadam se neke ipak zamisliti.

,, Dugo ovo radimo, sin je to preuzeo, mi smo kao roditelji samo tu da pomognemo. Menjalo se tržište bilo je i dobrog i lošeg, ali smo svoji na svome.Ja sam u suštini zadovoljan, solidno živiomo od ovoga, od našeg rada smo odškolovali troje dece, svi su završili fakultete, poženili se udali i imamo osmoro unučića.I ja sam zaista zadovoljan i srećan roditelj i deda,,-

  Uskoro kreću sa rasađivanjem paradajza, koji  će biti u proizvodnji i na tržištu do kraja juna kada je i cena nešto bolja. Matematika u poljoprivredi je uglavnom sa dve nepoznate, ne računajući sve skuplju proizvodnju. Dug staž, mnogo odricanja i ulaganja karta su uspeha ovih vrednih ljudi.U nihovom slučaju moramo dodati upornost i znanje, koje su upijali od velikih učenih glava u Srbiji. Zato je njih zadovoljstvo i privilegija poznavati i posetiti.

,,Naša država mora da se ugleda na Mediteran i ostatak sveta gde površine pod zaštićenim prostorom rastu od dva do 30 odsto godišnje, jer u različtiim sredinama i tipovima zaštićenog prostora je lako kontrolisati klimatske uslove,, savetuje Prof. Žarko Ilin, sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu  Zašto je to važno? Oni koji su pratili temu, nadamo se da su shvatili. Ako ovome dodamo da nam uzalud cirkulišu topli izvori, koji bi dugoročnije bili isplativi, verovatno bi mogli da pariramo mnogim svetskim proizvođačima povrća ali i drugih proizvoda jagoda ili recimo cveća. Tema za razmišljanje ali i otvoren razgovor sa državom, jer bi ova fabrika donosila devize i uposlenost porodica generacijski.

  Često zateknem sebe prilikom kupovine, zabrinutu, pročitavši ,,zemlju porekla,, povrća ili prvog voća a retko blaženi osmeh ugledavši ,,made in Srbija,,. Zbog toga su nam porebne slične porodične manufakture i ubedljivi stručnjaci poput profesora Ilina. S. C.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *