Drugi pišu Uncategorized

Žene na selu zatočenice ili spasiteljke?

Rade i zarađuju, ali ne raspolažu novcem, rađaju i gaje decu, ali ne odlučuju o njihovoj budućnosti, ćute, trpe i čekaju… Zašto da im onda zameramo ako svojim ćerkama potajno šapuću – beži, beži… i zašto da osuđujemo te iste devojke ako ih poslušaju?!

Uprkos velikoj „seobi“ iz gradova koju nam je donela korona, novinskim naslovima o pravoj pomami za vikendicama, strategijama, akcionim planovima i lepo upakovanim predizbornim obećanjima, srpsko selo nezaustavljivo propada i nestaje.

Dovoljno je samo da izađete iz Beograda, u bilo kom pravcu, i sve će vam biti jasno. Što dalje odmičete od prestonice, prizori su sve tužniji. Napuštene kuće, zakorovljena dvorišta, srušene štale i poneki izbledeli oglas – Prodajem imanje – na koji verovatno nikada niko neće odgovoriti.

Nepodnošljivo su mi tužne te slike, ali nešto me opet vuče ka selu. Mami me mir, jednostavnost, ona iskonska veza s prirodom koja čoveka leči i oplemenjuje. I zahvalna sam sudbini ili slučajnosti (kako god to nazvali) koja me je spojila sa jednim takvim „parčetom raja“.

Zahvalna sam i što sam baš tamo upoznala jednu divnu porodicu koja ruši sve ono što sam napisala na početku ove priče.

Njihova kuća blista, dvorište je prepuno cveća, a na travnjaku bi im pozavideli i vlasnici vila na Dedinju. Štala je puna krava, a podrum krompira koji je prošle godine neobično dobro rodio. Moje nove komšije nisu ljudi na izmaku snage, umorni i onemoćali starci, poput većine seoskog stanovništva već mladi, vredni i hrabri ljudi, odlučni da ostanu na svojoj dedovini. Imaju tridesetak godina i dvoje dece, a sa njima živi i njegova majka.

I iako mom „gradskom“ oku i uhu prija mir, tišina i lepota u kojoj ova skladna porodica živi, znam da im nije lako. Znam da ustaju u zoru, da rade teške poslove i da krave i njiva „traže“ svoje, ne mareći da li je napolju hladno, vruće, da li pada kiša ili je sneg do kolena.

Nije ih briga da li ste danas baš umorni ili vas boli glava. To su, jednostavno, poslovi koji se na selu moraju obaviti. Znam i da moje komšije zabrinuto gledaju u gomilu krompira od prošle godine koja se sporo smanjuje. Rodilo je dobro, ali to je ona večita seljačka muka-kad rodi, teško je prodati, a kad je rod slab, nemaš šta da prodaš. Znam da im nije lako, ali raduje me njihova istrajnost i hrabrost da, uprkos svemu, ostanu na selu. Uz opasnost da mi muški deo porodice zameri, posebno se divim ovim dvema ženama.

Iako su za to sasvim dovoljan razlog njihove svakodnevne obaveze, jedna priča koju sam nedavno videla na društvenim mrežama, potvrdila mi je kakvo su ustvari bogatstvo žene koje ostaju i opstaju na selu.

Jedan Milan objavio je krajem prošle godine na Fejsbuku zanimljiv i emotivan post u kojem traži ženu, srodnu dušu spremnu da živi s njim u selu nadomak Gornjeg Milanovca. Milan ima 43 godine i već je ozbiljno zabrinut zbog toga što nema ženu, decu, porodicu. Plaši se da će imanje koje je nasledio ostati pusto i spreman je na kompromise. U ispovesti za jedan portal priznaje da je, u želji da nađe „ženu svog života“, pravio i lakomisene, gotovo dečje greške.

Jedna od žena koje su se javile na oglas, tražila je da joj pošalje novac za autobusku kartu kako bi ga posetila. Iako je slutio prevaru, poslao je pare, a nesuđena nevesta, naravno, nikad nije prešla preko njegovog praga.

Prežalio je Milan tih par hiljada dinara, prežalio bi, kaže, i ovu prevaru, samo da se konačno javi neka ozbiljna devojka spremna da ostatak života provede s njim, da mu rodi decu i osigura opstanak porodičmog imanja. Ne znam šta se desilo u međuvremenu, ali nekako sumnjam da je naš junak uspeo u svojoj nameri jer, koliko god grubo zvučalo, brojke mu ne idu na ruku.

U selima u kojima još ima života, mnogo je muškaraca koji, poput Milana, uzalud pkušavaju da se ožene.

Mlađi se još nadaju, traže devojke preko oglasa, društvenih mreža, agencija, a oni koji su odavno „prerasli“ godine za ženidbu polako dižu ruke. Jasno im je da kuću i zemlju neće imati kome da ostave. Devojke i žene su odavno počele da odlaze sa sela, u potrazi za lepšim i lakšim životom, ali u poslednje dve-tri decenije to je poprimilo razmere „epidemije“.

Neke odlaze zbog školovanja, neke se udaju za momke iz grada, a neke se jednostavno sele, tražeći šansu daleko od štala, njiva i seoskog života.

Mnogi ih kritikuju, nazivaju lakomislenim i lenjim. Tvrde da im je jedini cilj da žive što udobnije, da rade što manje i da budu „dame“. U njima vide krivce za propast sela, puste škole i neoženjene muškarce čija imanja polako, ali sigurno zarastaju u korov. Iako mi je žao što odlaze i što je selo bez njih osuđeno na propast, ja im ne zameram. Ja ih razumem!

Razumeli bi i oni što kritikuju samo kad bi, onako iskreno i duboko, priznali i sebi i drugima kako su živele njihove sestre, majke, bake. U svetu u kojem su pravila određivali muškarci, njihovo je bilo samo da rade, rađaju i ćute! I dok su se stvari u gradu menjale i žene postajale sve ravnopravnije, selo je i danas, uz male pomake, muški „zabran“. Od žena se i dalje očekuje da ispunavaju ono „trojstvo“ koje sam pomenula ranije.

Rade i zarađuju, ali ne raspolažu novcem, rađaju i gaje decu, ali ne odlučuju o njihovoj budućnosti, ćute, trpe i čekaju… Zašto da im onda zameramo ako svojim ćerkama potajno šapuću – beži, beži… i zašto da osuđujemo te iste devojke ako ih poslušaju?! Zapitajte se kritičari, ali i vi što očajnički tražite neveste, šta ste učinili za svoje majke, sestre, drugarice, devojke. Jeste li ikad ponudili da, umesto njih, operete sudove, skuvate ručak, spremite kuću?! Jeste li im ikad rekli – odmori, uživaj, idi na kafu sa drugaricama, ja ću se pobrinuti za sve?! Znam, smešno vam je ovo što pišem.

Znam, reći ćete da to na selu ne ide tako, da svi imaju svoja zaduženja, da se mnogo radi i da nema vremena za gubljenje. I da, u pravu ste-nije nikome lako na selu, ali ženama je svakako bar duplo teže nego vama! Na njihovim plećima je i štala, i njiva, i kuća, i deca, i vaša narav, vaš naučeni obrazac ponašanja. Ne čudite se onda što odlaze. Normalno je da svako ide tamo gde mu je bolje, gde će živeti lakše i udobnije.

A ako vam je stvarno stalo da ostanu ili čak da se vrate, moraćete malo više da se potrudite. Dakle, muškarci, domaćini- i vi što ste, kao moj komšija, imali sreće da nađete ženu, mladu, vrednu i spremnu da živi na selu, i vi što takvu još uvek tražite, izađite iz svog muškog „zabrana“.

Prihvatite da se svet promenio i da morate i vi da se menjate. Neka vam tradicionalne vrednosti u koje se kunete budu ljubav, razumevanje i poštovanje!

Pokažite ih ženama u svom okruženju. Iako znam da je priča o propadanju srpskog sela mnogo kompleksnija, neka to bude mali, ali značajan korak ka boljoj budućnosti, ka punijim i radosnijim kućama, školama i vašim i našim selima!

Izvor: RTS/Đurđica Dragaš

Foto: Freeimages

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *