Uncategorized Vesti

Nestajemo i ne pitamo šta košta

Ovo moje pisanije počeću sa jednom polu izlizanom rečenicom – analizirala sam važan deo demografskih podataka i uporedila ih sa primenom Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom da vi ne biste morali.

Da biste znali da li neke usvojene mere čine dobro i donose pozitivne rezultate dovoljno je analizirati podatke koje imate na raspolaganju, a koji se odnose na period pre stupanja na snagu tih mera, u ovom slučaju Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, i perioda nakon njihovog stupanja na snagu.

Podsećanja radi, Zakon je stupio na snagu u julu 2018. godine i pre usvajanja je predstavljen kao pravo čudo, kao neka “baby” finansijska injekcija koje će motivisati porodice u Srbiju da se šire, dominantno usmeravajući mere podrške na porodice koje će dobiti treće i četvrto dete. Znali smo već tada da neće, kao što se to u međuvremenu nije ni dogodilo.

Takođe, podsećanja radi, “Mame su zakon” jesu jedina organizacija koja je analizirala ovaj Zakon neposredno nakon usvajanja i zajedno sa ženama iz Novog Sada, Beograda, Kragujevca i Niša napisale smo Predlog izmena i dopuna za koji sam stavljanje na dnevni red Skupštine zahtevala u nekoliko navrata kao narodna poslanica. S tim u vezi, to je sigurno jedinstven pristup koji zaokružuje sve važne korake kako bi se do neophodnih izmena došlo – analiza mera i posledica koje imaju na žene koje su se odlučile da budu majke, pokretanje žena koje bi morale da uzmu svoj život u svoje ruke, zatim aktivizam i upućivanje predloga na zaknodavne institucije, pa dijalog sa predstavnicima izvršne vlasti i na kraju i obraćanje Ustavnom sudu Srbije.

Posle gotovo tri godine primene jednog prilično lošeg zakona danas, nažalost, imam i taj “luksuz” da materijalnim dokazima potkrepim tvrdnje sa početka moje, tj. naše borbe za prava porodilja, trudnica i njihovih porodica u Srbiji. Dokaze za ovu analizu crpila sam iz publikacija koje objavljuje Republički zavod za statistiku (RSZ) za period 2017-2020. godinu, s tim da podaci za 2020. godinu nisu još kompletno obrađeni, ali na osnovu trenda mi već sada možemo naslutiti da oni mogu biti samo gori od poslednjih dostupnih. Ovde koristim priliku da pohvalim RSZ koji obiluje sjajnim podacima i verovatno predstavlja jednu od retkih institucija koja odlično radi svoj posao.

Iz dostupnih podataka dolazim do zaključka da se broj živorođene dece iz godine u godinu smanjuje i da je drastičniji pad zabeležen u prethodnoj godini – čak za 2,8%. To znači da je u 2020. godini rođeno 1791 živorođeno dete manje nego u prethodnoj. O broju preminulih, kojih u prošloj godini ima za 13,9% više u odnosu na 2019. godinu, sada neću pisati jer je toliko povećanje posledica i pandemije korona virusa, svakako pre nego što je to posledica nekih drugih okolnosti u našoj državi.

Od kada je ovaj Zakon stupio na snagu uspeli smo da identifikujemo više od deset kategorija žena koje trpe loše posledice primene ovog Zakona i od prvog dana tvrdimo da su žene koje imaju manje od 18 meseci vezanog radnog staža u kontinuitetu najbrojnija grupa žena koja je pogođena njegovom primenom i to nam analiza dostupnih podataka i potvrđuje. To su sve one žene koje su dobile sad već čuvena rešenja na par stotina ili par hiljada dinara mesečno.

Prema zaposlenju porodilje u Srbiji možemo podeliti na one koje su ekonomski aktivne, one koje su nezaposlene i one koje su ekonomski neaktivne.

One koje imaju manje od 18 meseci vezanog radnog staža sigurno su u grupi onih koje su nezaposlene ili ekonomski neaktivne, ali sam sigurna da ih ima i u grupi ekonomski aktivnih jer ta grupa ne podrazumeva da one imaju potreban broj meseci da bi ostavrile pravo na punu nadoknadu tokom porodiljskog i odsustva radi nege deteta.

Dakle, tužna statistička istina izgleda ovako i što se izmena Zakona tiče ovo bi morale biti polazne osnove za buduće izmene:

Broj nezaposlenih porodilja raste. U poslednjoj godini za koju imamo podatke (2019. u odnosu na 2018.) ima ih čak 2099 više.
Pored toga, analiza pokazuje da nezaloslenih porodilja ima više u svim grupama (one koje su rodile prvo, drugo, treće, četvrto i svako sledeće dete) i taj odnos je srazmeran. Ovo pre svega pokazuje da izuzetno skupa mera podrške za treće i četvrto dete nije dala željeni rezultat i da se sveukupno nije povećao broj novorođenčadi.
Skupe mere ne dovode do povećanja nataliteta jer su umesto na porodice koje čekaju svoje prvo ili drugo dete usmerene na porodice koje čekaju treće ili četvrto dete. Prosečna porodica u Srbiji ima 1,6 dete, a sa jednim detetom je više od polovine porodica.
U odnosu na 2017. godinu (godinu pre usvajanja Zakona), kao i u odnosu na 2018. godinu (kada je Zakon stupio na snagu), u 2019. godinu beležimo skok u broju ekonomski neaktivnih žena, među kojima je najbrojnija grupa žena koje se deklarišu kao domaćice. Čak 6237 žena koje su bez bilo kakvih primanja pre porođaja i koje rade tzv. neplaćane kućne poslove porodile su se u 2019. godini.
U istoj godini je zabeležen i pad broja zaposlenih, odnosno ekonomski aktivnih žena. Za 1660 imamo manje zaposlenih porodilja u odnosu na 2018. godinu, što je praktično i trend jer se beleži pad i u odnosu na 2017. godinu.
Zabrinjavajuć je podatak da raste broj studentkinja ili učenica u grupi ekonomski neaktivnih porodilja. U 2019. porodilo se njih 820, što je u odnosu na 2018. godinu 132 porodilje “iz studentske ili đačke klupe” više. To ne moramo nužno dovesti u vezu sa ovim Zakonom, ali možemo dovesti u vezu sa tim da država i Ministarstvo obrazovanja uporno izbegava uvođenje seksualnog obrazovanja u škole.
24.375 žena, koliko je ukupno nezaposlenih i ekonomski nekativnih porodilja u 2019. godini, jeste broj koji upozorava da se demografska i populaciona politika mora najhitnije menjati. Očekivano je da će podaci za 2020. godinu pokazati da je ovaj broj porastao, jer pored lošeg Zakona imamo i pandemiju koja je sigurno veliki broj žena u najreproduktivnijem periodu ostavila bez posla ili bez prilike da se zaposli.

Na osnovu ovih podataka, ali i razgovora koje sam vodila sa predstavnicima Ministarstva za rad I Ministarstva za brigu o porodicu, mera podrške za treće i četvrto dete je skupa i za deset godina će narasti na neverovatnih 50-60 milijardi dinara. To predstavlja ogroman zahvat u budžetu koji ne daje željene rezultate.

Ako država već ima dovoljno novca, a na osnovu ovakvih izdvajanja reklo bi se da ima, podršku moramo najhitnije usmeriti na porodice koje čekaju tek prvo ili drugo dete, a posebno na one žene koje imaju manje od 18 meseci vezanog radnog staža i za koje, da bi bile koliko toliko ekonomski sigurne, država mora garantovati najmanje nadoknadu u visini republičkog minimalca i to tokom svih 12 meseci porodiljskog odsustva, a ne samo za prva 3 meseca, kako je problem rešio Ustavni sud Srbije svojom poslednjom odlukom.

Pored finansijske, mora se naći i podrška da se broj zaposlenih žena poveća, a tu se pre svega misli na uslugu predškolskog čuvanja dece, kako bi se žene objektivno oslobodile zahtevnih obaveza u slučaju da nemaju podršku ostalih članova porodice (baka, deka, tetka, ujak servis). Prednost u predškolskim ustanovama trenutno imaju deca roditelja koji rade u javnom sektoru, dok su deca nezaposlenih ili onih koji dolaze iz privatnog sektora bez ravnopravnih uslova za prijem u predškolske ustanove.

Sve u svemu, moj zaključak je da skupo plaćamo pad nataliteta, da su mere podrške porodici donete ishitreno i iskreno se nadam da će se uskoro svest donosioca odluka promeniti kada se suoče sa ovako nemilosrdnom statistikom. Sigurna sam da će se svi složiti sa mnom kada kažem da bacanje novca nije cilj, a posebno ako ne daje željene rezultate. Populizam je skup.


Tatjana Macura
Osnivačica “Mame su zakon”
Inicijativa “Mame su zakon”
PRESS služba

press@mamesuzakon.org
http://mamesuzakon.org

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *