Agroekologija Ratarstvo Tehnologije

Žetveni ostaci kao djubrivo

Žetveni ostaci su višestruko korisni, međutim malo je onih koji ovaj ekološki ostatak koristi na pravi način. Poražavajuća činjenica je da zbog vremene i novca vrlo često možemo videti spaljivanje strništa nakon žetve pšenice ili berbe kukuruza. Svejedno zašto, ova poslednja pomenuta radnja je najgori mogući izbor za svakog domaćina. Osim što je spaljivanje žetvenih ostatak akažnjivo zakonom, spaljivanjem uništavamo sve mikro elemente ali i životinjski svet koji utiče na rasteristost zemljišta. Ako ovome dodamo da je zemljište prilično degradirano, što možemo zahvaliti raznim nedostacima, od loše agrotehnike, nedostaka stajnjak pa do lošeg odabira djubriva u prihrani, tada nam sleduju dugoročniji problemi….

Rešenja ima samo ga treba postaviti na pravi način

Na poljima gde se gaje različiti usevi, a u cilju proizvodnje hrane za ljude, ostaju značajne količine žetvenih ostataka. Oni imaju pored visokog udela organske materije i deo mineralnih materija koje sadrže biogene elemente u različitim količinama. U Srbiji na poljima godišnje ostaje preko 10.000.000 tona žetvenih ostataka što može biti ogroman potencijal za popravku strukture i plodnosti zemljišta. Žetveni ostaci poput slame, kukuruzovine, lišća šećerne repe itd., se mogu neposredno zaorati uz poštovanje određenih pravila. Slama žita sadrži 0,45 -0,65 % N, 0,2-0,35 % P205 i 0,90-1,60 % K20. Kao što se vidi sadržaj N i P u slami je sličan njihovom sadržaju u stajnjaku, dok je sadržaj kalijuma nešto uvećan.

Kukuruzovina i ostaci suncokreta su jako bogati u kalijumu, lišće i glave šećerne repe u azotu i to do 1,2%. Žetveni ostaci leguminoza (gajenih za seme) ostavljaju visoke količine azota (0,5-0,7%), kalijuma i kalcijuma. U svrhu ispitivanja mogućnosti direktne rimene slame kao đubriva, postavljen je veliki broj ogleda u svetu i njihovi rezultati ukazuju da nije bilo razlike, kako u pogledu prinosa, tako i osobinama zemljišta, u odnosu na upotrebu stajnjaka.

Pri zaoravanju čitave količine žetvenih ostataka mora se znati da oni imaju širok odnos ugljenika i azota C/N i kreće se i do 100:1, što može uticati na smanjenje sadržaja lakopristupačnih biljnih hraniva, azota najviše, a onda i fosfora i sumpora i to usled intenzivnog razvoja mikroorganizama koji ih razlažu. Ovo u svakom slučaju može uticati negativno na ishranu narednih useva. Kako bi se zreli organski ostaci brže mineralizovali ili humifikovali, preporučuje se prethodno usitnjavanje krupnih ostataka slame, kukuruzovine, stabljike suncokreta na 10-15cm i njihovo pravilno raspoređivanje po njivi uz obaveznu primenu 0,3-0,5 kg azota na svakih 100 kg zaoranih biljnih ostataka. Neki autori navode da su potrebne i veće količine i to od 0,6-1 kg na svakih 100 kg, a ispitivanja u Nemačkoj su pokazala da se sa primenom 0,6 kg N na 100 kg slame i njenim zaoravanjem dobija slično dejstvo kao i kod stajnjaka.

Na 4 imanja u Nemačkoj, na različitim zemljištima, na plodoredu krompir — pšenica — jari ječam, vršilo se zaoravanje slame pod krompir i upoređivalo se sa primenom stajnjaka i postignuti su sledeći prinosi (t/ha) navedeni u tabeli. Rezultati ovih ogleda pokazuju da uz dodavanje N-đubriva, zaoravanje slame je dalo vrlo slične rezultate kao zaoravanje stajnjaka. Produženo delovanje kod zaorane slame ispoljilo se naročito u trećoj godini. Na zemljištima sa izrazito poremećenim uslovima za razvoj korisnih mikroorganizama, gde spadaju jako kisela, nekalcificirana i prevlažena zemljišta, kroz praksu se pokazalo da zaoravanje žetvenih ostataka (sa veoma širokim odnosom C/N) nije dalo pozitivne rezultate. Očigledno je da je paljenje žetvenih ostataka, koje je nažalost vrlo često na našim njivama, čist gubitak kako za plodnost zemljišta tako i za naše poljoprivrednike. Pri paljenju, sva organske materija, azot i deo sumpora se gube nepovratno, dok P, K, Ca, Mg, Fe i drugi mikroelementi ostaju u zemljištu u vidu pepela. Mnoga istraživanja su pokazala da se paljenjem žetvenih ostataka ne postiže čak ni osnovna želja uništavanja semena korovskog bilja.

Zadnjih decenija došlo je do smanjenja humusa u zemljištima, u Srbiji od 0,2 do 0,81%, u proseku za 0,38% .Ovaj trend pada smanjenja sadržaja humusa još drastičnije će se odraziti na proizvodne rezultate.

Ovaj problem je nastao  prvenstveno usled spaljivanja žetvenih ostatatka, neadekvatne obrade zemljišta, nedovoljne primene organskih đubriva (stajnjaka itd.), erozije i dr. Zaoravanjem žetvenih ostataka ne utiče se samo na povećan sadržaj organske materije u zemljištu, već se direktno utiče i na vodno-vazdušni režim zemljišta, na bolju aeraciju, na povećan sadržaj kiseonika, a time i na razvoj korenovog sistema. Boljim vodno-vazdušnim režimom utiče se na brže proceđivanje letnjih padavina u dublje slojeve te manje gubitke vlage isparavanjem.

Zaoravanje žetvenih ostataka treba vršiti odmah po skidanju useva, a najbolji efekti se postižu dodavanjem određene količine tečnih organskih đubriva (osoka, tečni stajnjak) preko biljnih ostataka. U nedostatku istih od mineralnih azotnih đubriva je najbolje koristiti  odgovarajuću količinu uree. Na tržištu danas postoji i veliki broj mikrobioloških djubriva tako da domaćini mogu kao razgrađivače strnjika koristiti i ova sredstva, Nisu skupa i brzo razgrađuju biljne ostake. Suština celokupno iznetog problema i načina rešavanja istog ima za cilj da prvenstveno predstavi primer dobre prakse i unapredi ekonomičnost ratarske proizvodnje.

Na kralju zemlja će nam dati onoliko koliko joj vratimo. Ekonomske prilike, nemarnost, često i neznanje su dovele do toga da nam je zemlja žedna i gldna..…….. Sonja Cvetković

Podaci za zemljište i i oglede u Nemačkoj, preuzeti iz Biltena “Za našu zemlju,,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *