Agroekologija Ratarstvo Tehnologije

Zelenišno djubrenje

Z

  Iako je zelenišno đubrenje veoma pogodna agrotehnička mera za gotovo sve vidove organske proizvodnje, ona nije toliko zastupljena zbog delimičnog ograničavanja perioda proizvodnje, ali posmatrajući rezultate i kvalitet koje donosi svakako zaslužuje veću pažnju proizvođača. Najčešće se koriste detelina i lupina, stočni grašak ili stočna repa, grahorice. Od neleguminoznih biljaka, najčešće se koriste uljana repica, suncokret, raž, ječam, slačica, facelija ili ljuljevi.

           Ovaj postupak namenske proizvodnje sveže organske materije (nadzemne i korenske mase gajenih biljaka-siderata) namenjen je đubrenju zemljišta, pri čemu ima za cilj poboljšanja njegovih fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, odnosno povećanje plodnosti zemljišta i prinosa gajenih useva.

    Usevi pogodni za ovu namenu su oni koji u kratkom vremenskom periodu formiraju veliku biljnu masu i zahvaljujući razvijenom i dubokom korenovom sistemu, usvajaju hraniva iz dubljih slojeva zemljišta i na taj način ih premeštaju u oranični sloj zemljišta. Kao zelenišno đubrivo najpovoljnije su leguminozne biljke koje mogu da fiksiraju atmosferski azot i prenesu ga u zemljište. Usevi zelenišnog đubriva razvijaju veoma živu mikrobiološku aktivnost u zemljištu i imaju uticaj na rastresanje i biogenost podoraničnog sloja zemljišta uz pomoć moćnog korenovog sistema. Kao rezultat svestranog delovanja zelenišnog đubrenja na zemljište može doći do povećanja prinosa narednog, a nekada i sledećeg useva. Efekat zelenišnog đubriva zavisi od uslova pod kojima se primenjuje. Uspeh zelenišnog đubrenja u određenim agroekološkim uslovima suvog ratarenja, ograničava, pre svega, količina i raspored padavina.

Povoljni rejoni za primenu zelenišnog đubrenja su oni koji raspolažu sa godišnjom sumom padavina većom od 700 mm i prosečnom godišnjom temperaturom iznad 7 stepeni C. Ukoliko nemamo navedene uslove, neophodno je navodnjavanje i odabir ozimih među useva skromnijih zahteva prema toploti i svetlosti.

Povećanja prinosa narednog useva nakon primene zelenišnog đubriva je sporo, dok se značajnije povećanje zapaža posle njegove duže uzastopne primene (3-5 god.). Poseban značaj ima jeftina proizvodnja zelenišnog đubriva i mogućnost njegove primene u velikim razmerama pri relativno malim ulaganjima rada, a osim toga ono ima prednosti u odnosu na druge vrste organskih đubriva (stajnak, treset, kompost, žetveni ostaci) zbog nepostojanja transportnih troškova.

Zelenišnim đubrenjem zemljište se obogaćuje sa 35-40 t/ha sveže organske mase i sa 100-200 kg/ha azota fiksiranog iz vazduha, sve u zavisnosti od načina i vrste gajene leguminozne biljke. Smatra se da se od biljaka za zelenišno đubrenje koje daju 20-30 t/ha zelene mase, posle zaoravanja obrazuje toliko humusa koliko daje 8-12 t/ha stajskog đubriva, dok u zemljištu ostaje oko 50-60 kg/ha azota.

Najčešća varijanta zelenišnog đubrenja podrazumeva ukopavanje biljaka u gornji sloj zemlje, na dubinu od 10 do 15 cm nekoliko nedelja pre nego što želite da koristite zemljište. Rano proleće je pravo vreme, ako je zemljište tokom zime bilo pod zelenišnim đubrivom.

Potrebno je ostaviti period od 7-30 dana da se ukopane biljke razlože i zemljište slegne pre nego što krene proizvodnja. Zelenišno đubrivo može da se primeni i bez ukopavanja, tako što se biljke samo poseku i ostave da istrule na površini zemljišta. Ponovni rast može da se zaustavi okopavanjem, prekrivanjem zemljišta da bi se biljkama uskratilo sunčevo svetlo ili eventualno zasadom krompira ispod sloja slame.Iskustvo je pokazalo da zelenišno đubrivo daje bolje efekte kada se primenjuje zajedno sa drugim vrstama đubriva (organskim i mineralnim). Stajnjak primenjen zajedno sa zelenišnim đubrenjem potpomaže razlaganje siderata, čime se pojačava i ubrzava dejstvo zelenišnog đubriva. Takođe unošenjem fosfornih i kalijumovih mineralnih đubriva sa zelenišnim đubrivom se može postići optimalna količina hraniva u zemljištu.

Iskustva govore da ovaj način đubrenja osim što povećava količinu hranljivih sastojaka za biljke, ima i drugih pozitivnih efekata. Naime, zelenišno đubrivo štiti zemljište od sabijanja posle obilnih kiša, što je naročito važno za zemljišta s mnogo gline, a takođe pomaže i u zadržavanju hranljivih sastojaka iz zemlje kako ih ne bi isprala kiša. Biljke za zelenišna đubriva brzo klijaju i rastu, gušeći izdanke korova, a istovremeno u nekoj meri se smanjuje prisustvo štetočina jer njihovi prirodni neprijatelji poput žaba i nekih vrsta buba vole hladan, vlažan sloj na površini koji nastaje od zelenišnog đubrenja.

Biljke za zelenišno đubrenje

Lupina dolazi u obzir za peskovita i beskrečna zemljišta, na kojima daje veliku količinu zelene mase – od 40.000 -75.000 kg/ha. Seje se u martu, a zaorava se kada je većina biljaka u cvetu, odnosno početkom juna. Odlično uništava korove.

Stočni grašak je odlična pokrovna biljka: daje 35.000 – 45.000 kg/ha zelene mase i brzo se razlaže. Otporna je prema mrazu pa se može sejati kako u julu, tako i u septembru, oktobru i novembru. Pošto poleže po zemlji mora da se seje u smeši s ovsem ili raži (140 kg graška i 60 kg ovsa ili raži po hektaru). Zaorava se kada je oko 50% biljaka u cvetu.

Obična grahorica vrlo dobro podnosi sve tipove zemljišta, ali je osetljiva na hladnoću – izmrzava na – 8 0C, zbog čega je treba sejati samo u julu ili avgustu, a zaoravati je kasno u jesen. I ona se zbog poleganja mora sejati u smeši s ovsem ili raži (120 kg grahorice i 60 kg ovsa ili raži po hektaru).

Maljava grahorica je pogodna za srednje teška i peskovita zemljišta. Odlično podnosi zimske hladnoće, može se sejati ne samo u julu i avgustu, već i u septembru i oktobru. Seje se u istoj količini i smeši kao i obična grahorica.

Slačica daje od 30.000 do 35.000 kg/ha zelene mase, koja se brzo razlaže u zemljištu. Seje se početkom avgusta ili sredinom oktobra, u količini od 12 do 15 kg/ha. Zaorava se sredinom oktobra ili ako je u oktobru posejana, početkom aprila.

Heljda je veoma dobra pokrovna biljna vrsta, jer se brzo razlaže i ima sposobnost da iz dubljih slojeva zemljišta izvlači kalijum i fosfor, koji su neophodni za voćke. Zbog osetljivosti prema mrazu seje se u martu ili još bolje sredinom leta. Dobra je i medonosna biljka. Seje se u količini od 150 do 200 kg/ha.

Izvor: knjiga „Organska bašta“ Polina Pirs

Ostavite komentar

E-mail adresa nece biti objavljena. Obavezna polja su oznacena *