Drugi pišu

STOČARSKE ZADRUGE ZA RAZVOJ POLJOPRIVREDE

Piše: Branislav Gulan

   Društveno- ekonomski odnosi opredelјivali su  i proizvodne tokove u polјoprivredi. Do Drugog svetskog rata polјoprivredna proizvodnja se obavlјala na privatnom posedu različite veličine sa posebnim naglaskom na razvoj stočarske i voćarske proizvodnje. Na ovaj način bile su racionalno iskorišćene polјoprivredne površine u tadašnjoj Jugoslaviji. Koncentracija proizvodnje obavlјala se preko zadružnog sistema organizovanja, funkcionisanjem  štedno-kreditnihzadruga preko kojih se povezivalo tržište roba i tržište kapitala i koje su bile osnov stabilnosti primarne polјoprivredne proizvodnje. U cilјu unapređenja proizvodnje, prerade, izvoza i organizovanog uvoza nedostajućih reprodukcionih materijala bile su formirane specijalizovane zadruge, koje su po funkciji bile složene zadruge i pokrivale su određene oblasti proizvodnje, kreditiranja i prometa. Po svojim rezultatima isticale su se žitarske, stočarske, nabavno-prodajne i štedno-kreditne zadruge. Ove zadruge su činile poslovnu funkciju  Zadružnog saveza Srbije, preko koga se kordinirao celokupan rad zadruga, a može se reći i polјoprivrede.

Brojke

To je period snažnog razvoja zadrugarstva i njegovog ukrupnjavanja, tako da je od  1.890 zadruga osnivača saveza ukrupnjeno i stvoreno novih 487 zadruga koje su u celosti poslovale preko specijalizovanih zadruga, a u okviru Zadružnog saveza Srbije.

,,Završtekom Drugog svetskog rata jasno se izdiferencirala polјoprivredna proizvodnja na velikim kombinatima i ozakonjena su tri oblika vlasništva polјoprivrednig zemlјišta i to:državno, društveno i privatno. Kombinati svoj razvoj bazirali na državnom i društvenom polјoprivrednom zemlјištu, koje je bilo i najkvalitetnije. U okviru kombinata pored primarne proizvodnje razvijala se i prerađivačka industrija preko koje su kombinati bili dominatno prisutni na tržištu finalnih proizvoda. Celokupna agrarna politika bila je usmerena ka razvoju kombinata. U tim uslovima praktično je napušten koncep razvoja polјoprivredne proizvodnje prko zadružnog sistema organizovanja”, kaže Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.

Zadruge su se u najvećem broju integrisane u okviru kombinata pri čemu su gubile sujektivitet, obavljale suunos imovine koju su  godinma sticale, a kasnije teško vraćale. Ostao je veomna mali broj zemlјoradničkih zadruga koje su svoju delatnost vezivale za razvoj proizvodnje na individualnim polјoprivrednim gazdinstvima kao nosiocima polјoprivredne proizvodnje.

,,O ekonomskoj snazi individualnih gazdinstava najbolјe govori činjenica da je utvrđen zemlјišni maksimum od 10 hektara. U cilјu ekonomskog opstanka gazdinstva individualnih polјoprivrednih proizvođača su bila prinuđena da se razvijaju na bazi govedarske, ovčarske,povrtarske i voćarske proizvodnje koje nisu bile interesantne za kombinate jer su onirazvijali na bazi žita, industrijskog bilјa, tova svinja, živine i delimično proizvodnjom mleka”, dodaje Mihailović. U takvim društveno-ekonomskim uslovima preostale zadruge su organizovanjem proizvodnje i prometa za potrebe individualnih gazdinstava razvile određene vrste proizvodnje.Posebno se ističu rezultati u organizaciji proizvodnje malina,šlјiva, tovu junadi i jagnjadi i stvaranju uslova za izvoz navedenih proizvoda. Jasno su se izdiferencirali regioni zapadne Srbije za proizvodnju maline i šlјive, a proizvodnja melka i tov junadi bili su dominatni u centralnom delu Republike Srbije, dok je proizvodnja jagnjećeg mesa bila najzastuplјenija u istočnoj i južnoj Srbiji.

U navedenom periodu preko 92odstostočnog fonda nalazio se na posedima individualnih polјoprivrednih proizvođača što je i opredelilo potrebu organizovanja i rada stočarskih zadruga.Ove zadruge su bile klјučne u širenju novih rasa goveda prvenstveno simentalske rase i ukršanje domaćeg šarenog govečeta u predapanje u goveče simentalske rase, takođe zemlјoradnike zadruge u jugositočnoj, južnoj i zapadnoj Srbiji  su bile nosioci oplemenjivanja domaćih rasa ovaca i pobolјšanja njihovih proizvodnih osobina.

Stočarske zemlјoradničke zadruge su se nametnule  kao neizostavan faktor u organizaciji  proizvodnje, počev od sabiranja, rashlađivanja i distribucije sirovog mleka, tova junadi i jagnjadi prvenstveno namenjenih izvozu. Ove zadruge predstavlјale su oslonac i sigurnost razvoja stočarske proizvodnje na posedima individualnih polјoprivrednih proizvođača jer su im obezbeđivale  tržište njihovih proizvoda, snabdevale ih neophodnim reprodukcionim materijalima i preko štedno-kreditnih službi omogužavale im kreditna sredsta pod povolјnijim uslovima za tekuću proizvodnju i razvoj.

Prelomni period agroindustrijske proizvodnje odigrao se 1989. godine, kada je izvršena privatizacija najvećeg dela kapaciteta prehrambene industrije koje su izašle iz sastava kombinata i postali samostalni privredni subjekti. Privatizacijom primenjen je koncept tržišne ekonomije pri čemu su kombinati zemlјoradničke zadruge i zemlјoradnici postali sirovinska baza bez ikakvih čvrstih garancija za razvoj i stabilnost njihove proivodnje i samih njih. Interes privatizovanih preređivačkih kapaciteta da što jeftinije nabave kvalitetnu sirovinu, što je pred  druge  oblike organizovanja primarne polјoprivredne proizvodnje stavlјala velike barijere i probleme u procesu proizvodnje, a samim tim i ekonomiju, odnosno održivost istih.U ovom vremenu došlo je do privatizaciej zadruga. I dana se postavlja pitanje, kako je mogla da se privatizuje privatna imovina, a to su zadruge? Jer, one su već biač privatna imovina i imale su titulare! Očito da je to bio deo pljačkaške privatizacije uz pomoć države. Ni danas kada je u Srbiji, na kraju 2018. godine, kroz akciju ,,500 zadruga u 500 sela” vraćen duh zadrugarstva u Srbiji nije počeo povraćaj te neopravdano oduzete zadružne imovine tokom privatizacije, posle devedesetih godian XX veka. Deo imovine je utopljen u kombinate, kojoj se izgubio trag kroz preknjižavanje i promenu vlasnika. I kada bi hteli to je teško itvrditi. I kada bi utvrdili države neam novca da bi vratila tu imovinu. Jer,priemra radi imovina odiuzeta pšosle Drugog svetskog rata, kroz proces restitucije se vraćala. U toku je i povratak neopravdano oduzete crkvene imovine posle Drugog svetskog rata. Crkvama je na osonovu postojećih dokumenata oduzeto oko 70.000 hektara zemlje, a do sada je vraćeno  više od 58.000 hektara. Ali, na vraćanju neopranvdano oduzete zadružne imovine nije ništa urađeno. Razlog se može tražiti u nepostojanju novca da se to nadoknadi.

Neravnopravan položaj zadruga

,,Istovremeno u tom periodu doneti su i novi zakoni o zadrugama, koji su davali mogućnost formiranja novih  zadruga, kao  i izlaska zadruga iz sastava kombinata, što je bio izuzetno osetlјiv period za zadruge. Zadruge su formalno izašle iz kombinata ali baz imovine što ih je stavilo u izuzetno težak proces organizovanja. Privatizovani prerađivački kapaciteti uspostavlјali su nove forme saradnja sa zemlјoradnicima zaobilazeći zadruge. Jer, započinje procesadirektnog otkupa žitarica, industrijskog bilјa i mleka od proizvođača, a veći broj klanica otpočinje svoj tov svinja, junadi , a posebno živine. Na ovaj način zadruge i zemlјoradnici se stavlјaju i inferioran položaj jer zadruge nemaju prerađivačke kapacitete kako bi mogle da pariraju prerađivačkoj industriji u procesu prerade i plasmana proizvoda”, navodi Mihailović.

U navedenim uslovima ubrzano se gase posedi mlih gazdinstava gde prvenstveno nestaje govedarska i ovčarska proizvodnja što ima dalekosežne posledice na razvoj ukupne polјoprivredne proizvodnje. Pored malih gazdinstava u ravničarskom delu nestaju i gazdinstva srednjih veličina koja se bave prvenstveno bilјnom proizvodnjom jer na svom posedu  ne ostaruju ekonomiju obima, a istovremeno nisu u mogućnosti da investiraju u svoj razvoj. Ovo je period snažne koncentracije polјoprivredne proizvodnje, prvenstveno na ravničarskom području koje ima za posledicu odustajanje od stočarske proizvodnje, uz istovremeno povećanje neobrađenih polјoprivrednih površina, pogoršanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemlјišta zbog nedostatka stajnjaka.

Navedene tendencije uticale su i na gublјenje poslovnih aktivnosti brojnih stočarskih zadruga naročito u centralnom delu Republike Srbije. Gašenjem ovih zadruga evidentno je smanjena i proizvodnja goveđeg i ovčijeg mesa sa jedne strane, a sa druge smanjenjem broja priplodnih grla goveda smanjen je i potencijal za proizvodnju  mesa i izvoz.

Gluvi na ponudu

Prema projekcijama potrošnje polјoprivredno-prehrambenih proizvoda sačinjenih od strane FAO i OECD-a u narednom periodu iskazan je apsolutni deficit u goveđem i ovčijem mesu. Jer, samo Evropska unija godišnje uvozi oko 700.000 tona ovog mesa.  Pre nekoliko godina nadležni iz EU su Srbiji nudila da u narednih pola veka svake godine  izvozi po 50.000 tona ,,bebi bifa”. Kreatori ekohnomnske politiek ostali su gluvi na taj zahtev kupaca iz EU. I dok su oni tražili najvalitetnije crveno meso ,,bebi bif’ nadležni iz Srbije su njima nudili svinjetinu koju EU neće ni danas da kupuje u Srbiji. Neće da je kupuje zbog toga što se ona vakciniše protiv bolesti kuge.  Godišnja vrednost uvoza vakcina je oko 20 miliona dolara i to je ogroman novac koga niko neće da se odrekne. Jer, se, pre svega, u njega ugrađuje moćan uvozni lobi, koji sve toveoam dobro kontroliše. Aktuelni ministar poljoprivrede (koji je 13 na toj funkciji od demokratskih promena 2000. godine) je dva puta javno bio obećao da će ukinuti vakcinaciju, ali je to ostalo samo obećanje. Jer, nema hrabrosti to da uradi. Uz sve to u EU danas postoji višak od 50 miliona tovljenika. Uz sve to prevara je bila data ,,Tenisu” iz Nemačke za obećani izvoz četiri milioan tovljenika po povlašćenom popložaju Srbije za prodaju u Rusiji. Jer, nije mu bilo rečeno da se svinjsko meso iz Srbije ne možemo izvoziti ni u Rusioji preko zemalja EU, a to je Mađarske, Rumunije, Bugarske i Grčke… Može samo avionom ili obrađeno na temper4aturi na višoj od 70 stepeni celzijusovih! Kada je to saznao on je odusta od doslaskaq u Srbiju i gradnje obećanih farmi na već dopbijenim njivama u Vojvodini. Mi smoi poenakd svinjsko meso izvozili u Rusiji, ali tako što se ono otpremalo u luku Bar u Crnoj Gori, tovarilo na brodove i transport je trajao 45 do 47 dana… Kada se to saznalo ni Rusija nije trebalo to meso! Tako je Srbija danas ostala na oko tri miliona tovljenika godišnje (pre dve decenije ih je bilo više za preko dvamiliona) za lične potrebe. Proizvodi se u Srbiji ukupno oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši manej od 30 kilograma godišnje po stanvoniku. U tome je do 270.000 tona svinjsko, oko 70.000 tona juneće, ostalo je živinsko… Kada se raspadala Jugoslavija proizvodilo se godišnej oko 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma. Posle toga godišnji pad stoačrstva u sRbiji je ima stopu od oko tri odsto godišnje. Ako se razvpj jedne zemlej meri po stočarstvu, onda se se za Srbiju može recžći da je mnogo nerazvijena i da bi stigla EU u današnjim usloviam trebaće joj više od šest decenija. Jer, u Srbiji stoačrstvo u BDP poljoprivrede učestvuje sa oko 30 odsto. U svetu se ističe da su nerazvijene zemlje sve koje imaju taj udeo ispod 60 odsto!

Šta nam je činiti…

Ove tendencije potvrđuje i interes stranih kompanija za goveđim i ovčijim mesom iz Srbije, podvlači Mihailović.  Potpisane kvote bezcarinskog izvoza junećeg mesa u EU i Tursku, kao i interes iskazan od satrane predstavnika NR Kine ukazuju na neophodnost pripreme programa oživlјavanja i povećanja proizvodnje u funkciji korišćenja raspoloživih resursa i zadovolјenja dela potreba navedenih zemalјa.Svega toga je u Srbiji bilo i proteklih decenija i danas. Ali, je stočni fond uništavan pa niej bilo stoke, da bi imali mesa za izvioz. Mesa ni danas nema. Dakle, ministar poljoprivrede više treba da se bavi da u Srbiji stvori uslove za tov stoke, junadi i svinja bez upotrebe vakcien poriotiv bolesti kuge. Za prodaju tog mesa nikada nije bilo problema. Ali, ga niej bilo! Pa nema ni Danas. Jer, na početku ove godien imalio smo samo 12.000 junadi. Sve je poklanio i izvezenoi. A, u tovu nema ih toliko.  Jer, Srbija od 1996. godine ima kvotu za izvoz ,,bebi bifa” u EU od 8.875 tona godišnje. Nikada se nismo primakli toj brojci. Najbolje govore podaci da je recimo, u prvoj godini primene aktuelne Strategije razvoja poljoprivrede Srbije od 2014. do 2024. godine, bilo izvezeno samo 315 tona kalitetnog crvenog mesa ,,bebi bifa”, zatim 2016. godine 420 tona, a 2017. godien 480 tona ,,bebi bifa” i oko 1.800 tona govedine. Koliko je to malo  najbolaj ptovrda je činjenica je, recimo, 1990. Tadašnej SFRJ, koja je bila pred raspadom bilo izvezeno 54.450 tona ,,bebi bifa” na tržišta od 40 zemalja. Od toga čak 30.000 tona bilo je sa prostora današnje Srbije. Dakle, Sad je taj ivzoz manji za 100 puta! Ezvanično se ukahzuej na problem da se juneće i goveđe meso uvozi iz Poljske u Bosnu i Hercegovinu, a potom stiže u Srbijeu gde se prepakuje i izvozi kao proizvedeno u našoj zemlji. To može da ide dok nas ne uhvate, a posle neće biti dobro! Jer, reeksport nije dozvoljen. Zato je najbolje rešenje – da se odlučno krene u tov u Srbiji. Tad zamanipulacije kao što postoje poslednjih decenija neće biti potrebne. A, kada budemo imali stoke i mesa, neće biti problem prodaje. Prodaju će obavlajti  svaki komercijalista u Srbiji. A, neće obavlajti oprodaju onog što nemaqmu minsitar! To je tužno. Jer, narod zna šta ko treba da radi!

Rešenje, zadružni sistem

Iz tih razloga nameće se kao mogućnost i potreba da i jedan od oblika organizovanja ove proizvodnje bude i  zadružni sistem, organizovan preko specijalizovanih stočarskih zadruga. Pre pristupanja izradi programa neophodna je detalјna analiza postojećeg stanja prostora na kome bi se organizovala proizvodnja, a koga karakteriše slaba infrastruktura, staračka gazdinstva, neobrađene i zapuštene obradive površine, a pre svega specifičnost stočarske proizvodnje koja može biti rešavana preko specijalizovanih zemlјoradničkih zadruga.

Mogućnost organizovanja ovih vrsta zadruga  u navedenim uslovima je olakšan, jer postojeći Zakon o zadrugama predvideo je i mogućnost formiranja radničkih zadruga, koje mogu biti deo rešenja u devastiranim područjima.Ovaj vid organizovanja podrazumeva i drugačiji pristup osnovnom resursu zemlјištu sa stanovišta vlasničke strukture, poreske politike i razvojnih mera lokalnih samouprava i agrarnih mera na nivou Republike.

Najbitnije na devastiranim područjimaje organizovati i stabilizovati matične zapate goveda kao osnove sigurne proizvodnje goveđeg mesa. Pored navedenog neophodna je i podela rada između brdsko-planiskih područja i ravničarskih u kojima je moguće proizvesti dovolјno kabaste i koncentrovane hrane. Ta podela rada podrazumeva da se na brdsko-planinskim područjima organizuje prva faza tova kojim bi se iskoristili resursi tih područja, a u ravničarskim područjima završna faza. Formiranje matičnih zapata je moguće na više načina o čemu nauka i struka trba da daju završnu reč, a specijalizovane stočarske zadruge to realizuju u praksi.

Izazov je pred svi nosiocima agrarne politike, a što pre se započne sa rešavanjem ovih krupnih pitanja ona će se sa manje napora i ulaganja realizovati i početi da efektuiraju na dobrobit svih učesnika utom budućem procesu.

Ostavite komentar

E-mail adresa nece biti objavljena. Obavezna polja su oznacena *

19 − seventeen =