Radoznalost

Zadrugarstvo u Srbiji

piše Prof.dr Miladin Ševarlić

           Prošle godine je trista najvećih svetskih zadruga ostvarilo porast obima prometa za 17 odsto. Vrednost prometa bila je 1,1 trilion dolara. Zadružni sektor u svetu je najrasprostranjeniji jer ima 800 miliona članova i 100 miliona radnika koje zapošljava u svojim zadrugama i preduzećima nastalim na bazi zadružnog kapitala. Primera radi, to je 20 odsto više od ukupnog broja zaposlenih u multinacionalnim kompanijama, Godišnja publikacija „Global 300 coop”, koju izdaje Međunarodni zadružni savez, donosi listu najvećih zadruga, zadružnih organizacija i preduzeća rangiranih po obrtu kapitala u 2008. godini. “Finansijski podaci pokazuju da su zadruge uspešni privredni subjekti, važni poslodavci i da mogu značajno da doprinesu ekonomskoj stabilnosti i održivom razvoju. Šta drugo reći za zadružnu kompaniju “Danish Crow Group“ čijih 15.000 zadrugara proizvode oko 21 miliona tovnih svinja, što je 82 odsto zaklanih svinja u Danskoj i oko 600.000 tovnih junadi – 57 odsto zaklanih junadi u Danskoj, i koja na farmama zadrugara, u klanicama i prodavnicama mesa i prerađevina od mesa na tri kontinenta evropskom, američkom i azijskom, zapošljava 25.000 radnika”

Najuspešnije svetske zadruge bave se različitim delatnostima a najzastupljenije su poljoprivreda i prehrambena industrija (30%), maloprodaja (23%), osiguranje (22%) i bankarstvo (19%). Preostalih 6% zadruga bavi se pružanjem zdravstvenih usluga, zanatstvom, proizvodnjom energije… Prema listi za 2015. godinu, od 300 najuspešnijih, 62,7% zadruga je iz najrazvijenijih zemalja EU. Na listi nema zadruga iz evropskih zemalja van EU, ali ni iz onih koje su joj se u dva talasa priključenja 2004. i 2007. godine pridružile. U razvijenim zapadno-evropskim zemljama zadružni sektor ima tradiciju i kontinuitet u poslovanju i ostvarivanju zavidnih ekonomskih rezultata. Interesovanje za ovaj sektor privrede ne zavisi od postojanja ekonomske krize.

Uređivanje paradoksa

Zadružni sektor je nezaobilazni deo većine nacionalnih ekonomija. Prema rečima Ševarlića, interesovanje za ovaj sektor varira u zavisnosti od nivoa privredne razvijenosti pojedinih zemalja, ozbiljnosti socijalnih i ekonomskih problema sa kojima se suočavaju, odnosno stanju na međunarodnom tržištu. “Od vremena nastanka prvih zadruga do danas, interesovanje za zadruge i njihov rad kulminiralo je u periodu velikih ekonomskih kriza kada se “otkrivaju” prednosti zadruga i njihovi potencijali. Ekspanzija aktivnosti Međunarodnog zadružnog saveza u cilju promocije zadruga odgovara upravo pojačanom interesovanju za zadružni sektor, posebno u zemljama u tranziciji. Nažalost, Srbija je u ovom slučaju izuzetak budući da ne postoji čvrsta i kontinuirana opredeljenost za razvoj zadruga, niti ikakav podsticaj države za njihovo osnivanje i rad.”

      Zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Glavni savez srpskih zemljoradničkih zadruga, osnovan 1895. godine u Smederevu, bio je jedan od jedanaest nacionalnih zadružnih federacija koje su iste godine u Londonu osnovale Međunarodni zadružni savez. Iako su u Srbiji zemljoradničke zadruge bile dominantne i drugi oblici zadružnog organizovanja imaju višedecenijsku tradiciju. Šteditno-kreditne zadruge spadaju u najstarije zadružne oblike. Zadruga za međusobno potpomaganje i štednju zemljoradnika u Vranovu osnovana je 1894. godine na principima zadruga Rajfajzenovog tipa.

    Kreditne zadruge su u prvoj fazi bile vezane za poljoprivredu jer se tu najviše osećao nedostatak kapitala. Pored prikupljanja štednje i davanja kredita, kreditne zemljoradničke zadruge bavile su se i nabavkom potrebnih sredstava za poljoprivredna gazdinstva. Najbrojnije su bile između dva svetska rata – 1933. godine bilo ih je 1.173 a pred Drugi svetski rat činile su 29,5 odsto ukupnog broja zadruga u Srbiji. Broj štedno-kreditnih zadruga pedesetih godina prošlog veka se postepeno smanjivao a njihovo oživljavanje počelo je sedamdesetih. Početkom 1990-tih poslovalo je oko 70 štedno-kreditnih zadruga sa oko 80 kreditnih službi pri zemljoradničkim, stambenim, zanatskim i drugim zadrugama i oko 20 zadružnih štedno-kreditnih organizacija.

       Položaj zadruga u Srbiji je zapravo paradoksalan. Iako je u Ustavu zadružna svojina definisana kao ravnopravni oblik sa privatnom i državnom, u tranzicionoj praksi je loše prošla. Zakon o bankama i drugim finansijskim organizacijama iz 1993. godine odnosio se na štedionice, štedno-kreditne organizacije i štedno-kreditne zadruge, čime su ove zadruge stavljaju pod neposrednu državnu kontrolu i na njih se više ne primenjuju zakoni koji regulišu osnivanje i rad zadruga. Time je započet proces konačnog gašenja štedno-kreditnog zadrugarstva koji je okončan usvajanjem Zakona o bankama 2005. godine. Zakon je nalagao svim oblicima drugih finansijskih organizacija da se u roku od godinu dana transformišu u banke, pripoje banci ili prestanu sa radom. Minimalni osnivački kapital predviđen za banke u iznosu od najpre 5 miliona a zatim povećan na 10 miliona dolara, većina kreditnih zadruga nije bila u mogućnosti da prikupi. Krajem 2005. godine poslovalo je još samo 8 štedno-kreditnih zadruga. Tri godine kasnije sve su prestale sa radom. “Na kreditne zadruge, koje su praktično nastale iz kasa uzajamne pomoći svojih članova, država nije mogla da vrši neki poseban uticaj. Trebalo je eliminisati sve one koji traže mogućnost da kredit dobijaju pod povoljnijim uslovima. Međutim, kreatori naše ekonomske politike gube iz vida da zadrugarstvo u drugim sektorima privrede ne može uspešno da se razvija ukoliko nema i kreditnog zadrugarstva. Ono je baza za sve ostale vidove zadrugarstva a mi smo to uništili”

Iz kreditno-štednih zadruga nastale su osamdesetih godina 19. veka u Beogradu prve stambene zadruge za rešavanje stambenih potreba svojih članova. Imale su značajnu ulogu u obnovi zemlje nakon Drugog svetskog rata. Početkom 1960-tih u SFRJ je bilo oko 1.400 stambenih zadruga. Najuspešniji period njihovog delovanja bio je u naredne tri decenije kada su godišnje gradile od pet do osam hiljada stanova i deset do petnaest hiljada porodičnih kuća.

Prema oceni Saveza stambenih zadruga, danas ovaj oblik zadružnog organizovanja prolazi kroz jednu od najtežih kriza od perioda nastanka prvih zadruga. Usvajanjem Zakona o porezu na dodatu vrednost 2004. godine stambene zadruge gube beneficije koje su imale pri kupovini građevinskog materijala i time znatno slabi njihova pozicija na tržištu i zainteresovanost potencijalnih zadrugara za članstvo. “Resorno ministarstvo, koje je menjalo naziv od 2001. godine, osnovalo je poseban garancijski fond za rešavanje stambenih pitanja uz pomoć države. Ne vidim ni jedan razlog zašto se država uopšte u to meša ako to mogu da rade stambene zadruge pod daleko povoljnijim uslovima. Ili je prikriveni razlog stvaranje uslova građevinskoj mafiji da ubira nigde u svetu ne zabeleženi ekstraprofit i onemogućavanje da im jedina protivteža ustvari bude stambeno zadrugarstvo”.

I potrošačko zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Prva potrošačka zadruga osnovana je 1870. godine, pod nazivom Prva družina za potrošnju u Beogradu, na principu samopomoći sa minimalnim udelima koji su se mogli uplatiti u nekoliko rata. Između dva svetska rata potrošačko zadrugarstvo se razvijalo odvojeno u ruralnim i urbanim područjima. Snabdevanje stanovništva robom široke potrošnje bila je pretežna delatnost nabavno-prodajnih zadruga, čiji se broj kontinuirano uvećao, od 621 u 1920. godini na 1.918 u 1939. godini. U Glavnom savezu srpskih zemljoradničkih zadruga formirana je 1929. godine Glavna zemljoradnička nabavljačka zadruga koja je poslovala “kao zadružni grosista koristeći preimućstvo u nabavci roba po nižim cenama, u obavljanju jeftinijeg transporta i pribavljanju povoljnijeg kredita”. Na selu se delovale zemljoradničke nabavljačke zadruge koje su imale karakter seoske potrošačke zadruge.

Potrošačke zadruge su opstajale do šezdesetih godina prošlog veka kada njihovu funkciju preuzimaju klasična trgovina i određeni oblici kooperacije, kao i sindikalne organizacije. Nakon 1989. godine stvoreni su zakonski uslovi za reafirmaciju potrošačkog zadrugarstva ali je oživljavanje ovog oblika zadruga izostalo. Problemi sa kojima su se suočavale ove zadruge i koji su onemogućavali njihov razvoj su: jaka i nelojalna konkurencija u ranim tranzicionim godinama i dominacija sive ekonomije, jačanje monopolskog položaja lanaca maloprodajnih objekata, ograničena mogućnost obezbeđivanja obrtnih sredstava, pri čemu se izrazito osećalo nepostojanje štedno-kreditnih zadruga u mehanizmu kreditiranja potrošačkih zadruga, uskraćivanje prava da se priključe povlašćenoj grupi preduzeća koja vrše prodaju deficitarnih artikala iz robnih rezervi…

Funkciju potrošačkih zadruga gotovo u potpunosti su preuzele sindikalne organizacije – koje su poslovale uglavnom bez knjiženja prometa, a zatim i hipermarketi. Primera radi, prve SOS prodavnice koje nude proizvode po nižim cenama za socijalno ugrožene kategorije stanovništva je osnovalo trgovinsko preduzeće “Jabuka” u Beogradu, a ne potrošački ili u tranzicionim zemljama prikladnije nazvani “SOS kooperativi”. U Srbiji je njihovo osnivanje inicirala Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, bez učešća nekoliko preostalih potrošačkih zadruga. “S kojim pravom trgovinsko preduzeće može da otvara prodavnicu i da zabrani pristup svim potrošačima pod ravnopravnim uslovima? To mogu zadruge ili neki drugi oblici organizovanja za svoje članstvo, ali trgovinsko preduzeće to ne bi smelo da radi. Tako nešto nigde u svetu ne postoji, samo kod nas a još se i afirmiše.

  Zanatske zadruge u Srbiji spominju se u prvom zakonu o zadrugama iz 1898. godine. Iako je dominantna aktivnost zanatskih zadruga bila nabavka sirovina, zajednička prerada i prodaja finalnih proizvoda, imale su pravo “zajednički se obezbeđivati za slučaj bolesti, povrede u radu, starosti i smrti”, što ukazuje na njihovu socijalnu funkciju – koja je u manjoj ili većoj meri prisutna i kod svih drugih vrsta zadruga. Sredinom tridesetih godina prošlog veka bilo je oko 150 zanatskih zadruga sa oko 7,5 hiljada članova. U posleratnom periodu one dele sudbinu drugih nezemljoradničkih oblika zadruga. Nakon neuspešnih pokušaja njihovog ukalupljivanja u plansku privredu, prepuštene su same sebi. Ulaskom u tranzicioni period zanatske zadruge se suočavaju sa nelojalnom konkurencijom privatnih zanatskih radnji i preduzeća i u uslovima sive ekonomije ubrzo postaju nekonkurentne.

 Prva studentska zadruga “Samopomoć” osnovana je 1931. godine u Beogradu a članovi su bili studenti iz siromašnih porodica. Omladinske zadruge su u posleratnom periodu funkcionisale kao vid interesnog udruživanja rada mladih na povremenim ili privremenim poslovima. Od 1989. godine njihovu delatnost regulišu opšti zakoni o zadrugama. Prošle godine su bile aktivne čak 484 studentske i omladinske zadruge. Problemi sa kojima se suočavaju su smanjena privredna aktivnost i manja potražnja za njihovim uslugama, kao i uvođenje novih dažbina koje u nepovoljnim ekonomskim uslovima dodatno opterećuju ove zadruge, mada su po tom osnovu članovi zaštićeniji u slučaju nezgode na poslu. Usvajanjem Zakona o radu 2006. godine propisano je da članovi ovih zadruga ne mogu biti lica starija od 30 godina, čime je smanjen i potencijalan broj članova. “U Italiji su u poslednjih nekoliko godina formirane tzv. radničke zadruge čiji su članovi nezaposlena lica. Posredstvom ovih zadruga zaposleno je više od 400.000 ljudi. U Srbiji se onemogućava formiranje zadruga po osnovu udruživanja rada nezaposlenih lica a ima skoro milion nezaposlenih radno sposobnih ljudi. Ali zato naši tzv. eksperti propagaraju otvaranje agencija za zapošljavanje od strane pojedinaca koji ubiraju debelu proviziju angažujući nezaposlene da rade fizičke poslove u firmama koje ne žele da prime nove radnike u radni odnos”, Prof dr Miladin Ševarlić. Iz arhive

Ostavite komentar

E-mail adresa nece biti objavljena. Obavezna polja su oznacena *

5 × 2 =